Грешке једног нобеловца

Оштра критика извршне директорке Међународног монетарног фонда Кристин Лагард да су јавни дугови развијених држава (САД и ЕУ) превазишли ратне нивое забележене у Другом светском рату те да европско инсистирање на све већој штедњи презадужених земаља „не ради посао”, није успела да се избори за насловнице светске штампе.

Случајно или не, баш у тренутку када је европска јавност требало да чују да експерти ММФ-а и Светске банке мисле да њене вође греше када тврде да ће се Грчка, Шпанија и остале земље еврозоне извући из финансијског понора искључиво додатним „стезањем каиша”, Нобелов комитет је саопштио изненађујућу вест која је бацила у сенку све остале: Европска унија је овогодишњи добитник Нобелове награде за мир.

Рекло би се савршени тајминг да се спречи да једна за политичаре непријатна информација стигне на насловнице. Штавише, поборници теорија завере ће сигурно тврдити да је то и те како планирано.

Међутим, ако је тајминг ове вести био савршен за бацање у сенку критике ММФ-а, засигурно није било право време за Европљане да је чују.

Премда многи оцењују ово као подстрек „двадесетседморици” да у актуелном економско-финансијском урагану не разоре оно што су постигли протеклих деценија, Нобелова награда за мир у овом тренутку само је изазвала још бурнији раздор на релацијама презадућени југ – богати север, евроскептици – еврооптимисти, или на екстремнијој равни: ксенофобични националисти – еврофанатици.

У тренутку када је широм ЕУ много крвавих глава у сукобима полиције и демонстраната који протестују због ригорозних мера штедње, а демократија и људска права се суочавају са изазовом тога да се милиони Европљана боре да остваре право на рад и редовни оброк, делује цинично проглашавање ЕУ за лауреата због 60 година доприноса „унапређењу мира и помирења, демократије и људских права у Европи”.

Премда је ЕУ заиста један, добрим делом, успешан мировни пројекат, промовисање Уније за нобеловца у овом тренутку само даје контраефекат, а поборнике распада ЕУ инспирише на још јачу активност у јавности.

Разлог за негативан публицитет лежи у чињеници да ЕУ није баш толико савршена и да бележи бројне грешке и неуспехе у њеним најважнијим достигнућима које у образложењу одлуке навео председник Нобеловог комитета Торбјорн Јагланд.

Овај познати поборник европског уједињења као најважнија достигнућа навео је француско-немачко помирење после Другог светског рата, подршку новим демократијама у Грчкој, Шпанији и Португалији, подршку бившим комунистичким државама у деведесетим годинама, модернизацију Турске и изградњу мира на Балкану.

Француско-немачко помирење је Европљанима увек згодно за истицање успешности европског пројекта, али се некако увек заборавља на и даље не баш тако успешно ирско-ирско помирење у Северној Ирској.

Лакше је постићи помирење два народа који се очигледно разликују по језику, култури и обичајима, од народа који говоре исти језик, имају исте обичаје и културни идентитет а разликује их само верски или национални идентитет.

То најбоље знају народи на Балкану од којих се сваки бори за „свој” језик и идентитет те пошто-пото истичу међусобне разлике.

Иако је Нобелов комитет навео улазак Хрватске у ЕУ, отварање преговора са Црном Гором и статус кандидата за Србију, као примере додатног јачања процеса помирења на Балкану, ЕУ на Балкану и те како бележи бројне грешке које нису увек водиле миру и стабилности.

Грешке се нижу још од почетка конфликта када су водеће европске земље и те како подржале распад Југославије, преко лоших процена европских мировњака у Сребреници и неактивности око блокаде европских интеграција Македоније, до оштрих и прераних захтева Србији по питању Косова у којем се Србија прерано ставља пред дилему Косово или ЕУ, у тренутку када њени грађани још не знају у пракси које ће све користи имати од чланства у Унији.

Иако све то не умањује огромну одговорност народа Балкана, мора се рећи да ЕУ ту ипак није била најсветлији пример миротворца и вештог глобалног актера који својом дипломатијом и привлачношћу чланства у њој постиже стабилност у региону.

Питање за дискусију је и колико је ЕУ учинила добро Шпанији тиме што је прихватила да Мадрид баци под тепих злочине из времена Франсиска Франка и на брзину уђе у Унију, док сурова садашњост потврђује да је била велика грешка донети политичку одлуку да Грчка пре испуњивања свих услова уђе у еврозону.

Недовољно јединство и погрешне одлуке утицали су да су у деловању ван Старог континента грешке ЕУ још бројније тако да је ово био апсолутно погрешан тренутак за ЕУ да добије Нобелову награду за мир, уколико је уопште било неопходно тиме обележавати европски мировни пројекат.

Диплома, златна медаља за ликом Алфреда Нобела и 1,2 милиона евра неће бити довољни за европске лидере да донесу храбре одлуке и извуку Унију из економско-политичког живог блата.