Сликање у дослуху са поезијом

Мирољуб Филиповић Филимир, београдски сликар средње генерације, представља се ових дана изложбом визуелне поезије, под називом „Три пута девет”, у Реусу у Шпанији, на којој учествује девет српских уметника, уз шпанске сликаре и перформере. Осим Филимира на овој мултимедијалној поставци представљени су и радови Добрице Кампарелића, Мирољуба Тодоровића, Андреја Тишме, Ружице Митровић, Татјане Цвејин, Дејана Богојевића, Александра Јовановића и Драгана Нешића.

– Иако се бавим визуелном поезијом, пре свега сам сликар. Сликарство је величанствена дисциплина и све друго што радим је у служби тога. Иако је изложба у Шпанији отворена до средине октобра, тамо нисам присутан, јер сам планирао једно друго путовање, до ког нажалост није дошло. Требало је да у периоду од 4. до 13. октобра учествујем на Првом бијеналу уметности у Сеулу, у Јужној Кореји заједно са колегиницом Ружицом Митровић. Одабрани смо да будемо представници Србије, након конкурса на који смо послали по три своја рада. Али је изостала помоћ Министарства културе и ми смо остали у Београду – каже Мирољуб Филиповић. Филимир, сликар, присутан је на нашој уметничкој сцени више од четири деценије. Од првог излагања 1968. године приредио је 45 самосталних изложби код нас и у иностранству, потом организовао бројне догађаје, перформансе и уметничке пројекте. Иза Филимира је више од 500 колективних изложби. Наступао је на познатим бијеналима, у Венецији 2003, у Лондону годину дана касније, у Пекингу три пута 2005. и 2008. и током Олимпијаде. Члан је Друштва српских сликара „Лада”, оснивач је мултимедијалне групе „Кварт”. Куба га је 1998. одликовала Медаљом пријатељства за активности ширења културних веза, а о његовом раду снимљена су два филма. Добитник је Златне палете УЛУС-а за 2012.

– Ово није први пут да ми је ускраћена помоћ. Догодило се то око мог одласка на бијенале у Венецији, када сам по позиву селектора са члановима уметничке групе „Кварт” учествовао у секцији перформанса. Други, трећи и четврти пут се исто догодило приликом мог одласка на друго и треће бијенале у Пекингу, као и за време Олимпијаде у истом том граду, када је направљен избор за изложбу „Олимпик фајн арт”. Све је било на високом нивоу, али смо ми уметници све сами финансирали, да бисмо у једном тренутку добили делимичну помоћ Секретаријата за културу града. Држава није пријатељски расположена према ликовним уметницима и то је показала од 2000. године до данас – истиче сликар.

О томе чиме се највише поноси у свом опусу саговорник „Политике” наводи:

– Кад је реч о сликарству истакао бих два моја циклуса, један настао осамдесетих и деведесетих година прошлог века под називом „Иконарти” и други „Бојилишта” који управо радим и који ме води у следећи циклус, чији је радни наслов „Ватра и ништа”. Такав је и назив збирке песама великог песника Бранка Миљковића који ме већ две деценије окупира. По мени је нормално да сваки сликар буде у дослуху са поезијом, она мора бити присутна у сваком уметничком делу и без ње дело нема прави живот. Леонардо да Винчи је тврдио да је сликарство најсупериорнија дисциплина и живеће докле год људи буду имали очи. Сликарство пружа могућност за најсвеобухвтанији доживљај у духовном смислу.