Као мала од лутака сам правиле „лопте”

Ана Јоковић (33) најуспешнији je члан спортског тима Драгана Ђиласа. Градоначелник Београда је и председник Кошаркашког савеза Србије у који је увео четворо својих потпредседника: Дејана Бодирогу (мушка кошарка), Дејана Томашевића (такмичења), Вука Митровића (финансије и маркетинг) и Ану Јоковић (женска кошарка). Обе селекције су се квалификовале за првенства Европе која ће се играти следеће године. Мушкарци су то учинили уз божју помоћ, а жене борећи се као лавице.

Ана Јоковић није обична девојка. Издваја се од вршњакиња и по стасу и по умећу. Висином од 186 центиметара, лепим изгледом и складно извајаним телом привлачи пажњу на сваком кораку. Кошарку је, од шесте године, учила у Вождовцу. У Црвену звезду, у 10. години, није отишла сама. „Повела” је и тренера Зорана Тирома. За први тим Звезде играла је кад је имала само 13 година и неколико месеци. Давала је и по 50 кошева на утакмици. Била је кошгетер Евролиге 2001...

Да ли се сећате живота пре кошарке?

Врло тешко. Родитељи ми кажу да сам се од рођења играла лоптом, као и да сам од лутака правиле „лопте”. Ломила сам луткама главе, руке, ноге и те делове убацивала у отвор између једне старе машине за шивење и зида. Тако да је кошарка мени судбински одредила животни пут.

Кад сте добили први новац за игру?

Било је то кад сам из Црвене звезде, у 21. години, прешла у Будућност. У Београду сам, као и сви, играла за славу, а у Подгорици за новац. У Црној Гори сам остала две и по године. Радовала сам се тада свим догађајима. То су, по свему што сам доживела, биле моје најлепше године у играчкој каријери.

Шта је било пресудно за успех?

Организација посла. Све нам је тада било постављено на врхунски ниво, па смо сјајно функционисале и на терену и у приватном животу. Доказале смо то и у Евролиги у којој смо играле запажену улогу у највећој конкуренцији.

По чему памтите остатак каријере?

Кад сам се 2003. вратила у Црвену звезду освојиле смо шампионат и Куп Србије, а после тога сам отишла у Мађарску, па у Израел, а онда у Пољску, где сам тешко повредила колено и 2007. завршила спортску каријеру. Имала сам тада 28 година и лепе успомене са три европска и једног светског првенства с државним тимом.

И кад све саберете?

У кошарци сам уживала у сваком тренингу, утакмици, постигнутим кошевима, дружењима... Кошарка ми је отворила врата света. Упознала сам низ земаља, градова и, што је за мене најважније, стекла многа пријатељства. Играјући кошарку лепо сам и зарадила, па сад имам све што ми је потребно за миран живот без материјалних брига.

Кад вам је било најтеже?

Крајем деведесетих, кад сам тешко повредила колено. Операција је успела. Доктор Ганић је то учинио на најбољи начин, а терапеут Булут ми је помогао да заборавим на ту повреду.

Шта сте ви све у савезу?

Као потпредседник Кошаркашког савеза Србије аутоматски сам потпредседник и свих женских клубова у Србији. То је учињено да би, увидом у све токове рада, савез вратио у живот женску кошарку. Проблем је, наравно, у новцу. Ипак, женска кошарка је сад у узлету. Још нешто је врло важно: женска кошарка у савезу Србије, захваљујући председнику Ђиласу, има исти статус као и мушка.

Чиме вас је освојио Ђилас…

Позивом на овај положај. До маја прошле године била сам спортски директор Вождовца, мог матичног клуба. Тим преданим радом сам „натерала” Ђиласа да ме позове у савез због посла који, пре његовог именовања за председника, нико није обављао. Ипак, нисам се уплашила. Уосталом, он је посебан човек коме бих увек казала: „Да, прихватам понуду”.

…а чиме селектор Марина Маљковић?

Менталном снагом и резултатима. У последњих пет година, као тренер женских екипа Хемофарма и Партизана, она је најуспешнији тренер Србије у овом веку, рачунајући и мушкарце у свим спортовима!

Шта вас храбри?

Савршена сарадња са свима у савезу, а пре свега с Ђиласом и Марином Маљковић. Част ми је што сам члан тог јединственог тима коме се дајем без остатка. Или што Марина каже: „Тек кад сами себе дамо можемо бити цели”.

Чему вас је научио спорт?

Пре свега да нема ништа без велике борбе и способности да у свему бринем о себи. Све у животу стекла сам сама. На том путу сам имала велику емотивну и вербалну подршку родитеља и сестре.

Како прихватате живот?

За мене постоји само садашњост. Сваки дан ми је нови изазов. Прошлост доживљавам са много емоција. То протекло време не рачунам у годинама већ у сећањима. Богатија сам што их више имам. О будућности мало мислим. О њој само могу да маштам.

Да ли за нечим жалите?

Не признајем накнадну памет. Ни своју ни туђу. Ко то чини губи време.

А шта не подносите?

Лаж, цинизам, охолост, причу иза леђа и, што је посебно важно, половичност. Боље ми је да један дан живим као вук, него цео живот као овца.

О чему сањате?

Моји снови су, пре свега, спортски. Верујем да ћемо 2016. бити учесници Олимпијских игара у Рио де Жанеиру.

Колико се дајете другима?

Много. Дружељубива сам особа. Врло сам емотивна. Рак сам у хороскопу. У све односе улазим отвореног срца, потпуно искрено, па очекујем да ми се то на исти начин узврати. Међутим, доживела сам низ разочарења. Посебно у дружењима. Зато љубав без остатка имам само с мојим сестрићима Стефаном и Дејаном.

-----------------------------------------------------------

Мушкарци се плаше успешних жена

С ким делите љубав?

Тренутно ни са ким. Немам свог човека. Мушкарци се плаше успешних жена. Међутим, мени се баш допада да мој човек буде успешан. Али, то, нажалост, често није и мушки став. А љубав је веома значајан однос који се гради на искрености, верности, одговорности, памети, лепоти, еротици… Љубав је велики покретач за све односе. Она је највећа енергија коју човек може да емитује.