,,Сенди” и дипломатија

Вест о „писму” господина Ивана Мркића дипломатско-конзуларним мисијама Србије у иностранству не може да се чита без забринутости и горчине. Мало која, од иначе само неколико вести, у томе не види најаву „чистке у дипломатији” и корак у правцу масовног смењивања скоро половине од укупног броја амбасадора.

Уз друга, уобичајена објашњења министра: „Пад мотивације, одсуство иницијативе у тренутку када се земља суочава са спољним... крупним изазовима”, одлучујући разлог је незадовољство нових власти односом дипломата према новој власти уопште, а посебно начином на који прихватају званичнике у појединим представништвима што је, ако је тачно, недопустиво!

Могао је министар, да није било притиска из незадовољног дела коалиционе владе, да уради и другачије. Он има толико искуства са сменама власти да је могао једним аналитичким, инструктивним циркуларом да обавести сва представништва о промени власти, као и о министру спољних послова, и затражи наставак уобичајених активности, професионално представљање и заштиту интереса Србије.

Није му, као лоше искуство, послужило ни чишћење СМИП-а од кадрова из бивших југорепублика, па обрачун МСП Свилановића са онима које је сматрао Милошевићевим кадровима (од којих је већину вратио потоњи МСП В. Драшковић), па кадровска политика МСП Јеремића, што је сукцесивно урушавало функционисање, углед и положај те традиционалне националне институције, а код запослених изазивало осећај несигурности (толико штетан за дипломатску службу) и обесхрабрујуће деловало на вршење свакодневних професионалних обавеза.

У изнетом, такође, треба тражити објашњење ма и за делимично основану оцену из писма садашњег министра да је „констатован пад свеукупне активности... и продукције... рутина... лежеран приступ... и потпуни нерад у већем броју појединих мисија”, што би и он, у доброј вољи, морао констатовати, и томе прилагодити садржај и тон своје претеће поруке сарадницима.

После рушења берлинског зида масовних смена више нема у стабилним, демократски уређеним земљама, без обзира на промене владе, шефа државе или надлежног министра, због чега најава таквих промена у МСП изазива велико интересовање не само овдашњег дипломатског кора. Од тридесетак амбасадора чији је опозив у току, нешто мањем делу истиче мандат, и у њиховој смени нема места сумњи, што не важи за оне који се враћају, поред наведених, радних разлога, очигледно због промене власти. Ни ту не би било проблема, када за разлику од неких других земаља, које то такође практикују, ова акција не би прерасла у ширу смену дипломатских кадрова. А утисак је да се ради управо о томе.

МСП би морао бити свестан последица једне такве масовне смене, погубне по организацију и функционисање министарства, његов углед и кредибилитет од чега се, сведоци смо стања институција у нашој земљи, тешко и дуго опоравља, ако уопште има воље за тим. Никаква ad hoc смена не може да надокнади за то школоване, професионалне дипломате, који се годинама, континуирано током каријере припремају за вршење одговорних послова. Напротив, то урушава углед и кредибилитет установе и непосредно се одражава на положај запослених, а уместо јачања МСП-а и дипломатске мреже, овим се прети њиховим слабљењем. Зар то не потврђују и, истина невелике, грешке и пропусти у припреми и реализацији председникових посета иностранству?

Кад се томе дода најављен обрачун с полицијом и службама безбедности уз довођење партијских кадрова, најчешће неквалификованих за места на која су постављани, да ли се тиме спроводи уверљиво најављивана департизација кадрова и деполитизација државних установа од највећег значаја. И где ће то да се заустави?

Тако се, очигледно, урушава углед и кредибилитет установе, уместо да се ојачава МСП и дипломатско-конзуларна мрежа. Прети се њиховим слабљењем, не граде се институције и не јача положај и углед Србије. Треба размишљати дуже унапред, са визијом јер, надати се, нико не жели да наша земља остане балканска недођија.

*Дипломата у пензији