Мерил Стрип је женски Роберт де Ниро

Милош Параментић (58), дипломирани етнолог који је студирао и последипломске студије модерне уметности код великана проф. Лазе Трифуновића, написао је пету књигу „Три књиге у једној”. Његове прве четири књиге су посвећене филмским дешавањима, а ова обрађује три теме. Прва је роман који чини 20 прича, јединственог краја – „Растанци и сусрети”. Друга је филмски сценарио посвећен раду и животу велике песникиње Десанке Максимовић – „Тражим помиловање”. А трећа је Параментићева аутобиографија о другима – „Било једном”.

Промоција књиге биће одржана сутра у 18 сати у средњој сали Коларца, а 28. новембра у Ваљеву.

Девет година је био директор дирекције Феста, када су Београд посетили: Хана Шигула, Фолкер Шлендорф, Вим Вендерс, Кaтрин Денев, Рeјф Фајнс...

О чему говори ваша књига?

Цела књига се бави људским судбинама на најдиректнији начин са пуно живота и снажних емоција свих врста. Догађаји су се збивали у три земље: Србији (некад и Југославији), Француској и Русији. Књигу чине и на стотине познатих ликова, а посебно су Десанкини стихови и њени разговори с великанима наше културе.

Дајте пример из „Растанака и сусрета”?

Некима који су већ прочитали ову књигу у рукопису највише се свидела прича о љубави између српског лекара и младе Францускиње рођене на Азурној обали. То је класична џојсовска драматургија у којој се укрштају догађаји, времена, места и ликови. И на крају долази до хепиенда или растанака.

Али и хепиенд је ипак крај?

То је ноторна чињеница. Али, не у сваком случају. Љубав и после хепиенда може да живи.

Шта нудите у „Тражим помиловање”?

У том сценарију за филм доминирају врхови Десанкине лирике. Њене најбоље песме су последица њеног умећа, богом датог талента, образовања у Београду и Паризу, а и њеног живота. Јер тема овог сценарија је и Десанкин живот.

Како водите аутобиографије о другима „Било једном”?

Ту има на стотине ликова и сви су познати. Они са којима сам ишао у школу у Ваљеву, па до сусрета у Европи и свету. Пишем о великом драмском писцу Душку Ковачевићу, барду глуме Воји Брајовићу, па нашим, а светским спортистима Николи Плећашу, Драгану Кићановићу, Жељку Обрадовићу, Владимиру Петровићу Пижону, Ненаду Бјековићу, Зорану Цветановићу...

Ко су били гости Феста?

За прошлих девет година, колико сам водио Фест, имали смо више од 300 гостију од којих су двадесетак светске звезде. Имали смо само један плаћени хонорар за долазак у Београд. То је била француска глумица Катрин Денев. Добила је 30.000 евра. Наравно, уз сагласност оснивача Феста – Скупштине града Београда, и Народне банке Србије. Сви остали су дошли у Београд без хонорара, па и енглески глумац Рејф Фајнс, познат по филму „Енглески пацијент”, а и по „Кориолану” који је снимао код нас и у коме је био све: глумац, редитељ, продуцент.

Ко је посебан уметник?

Немачки редитељ Вим Вендерс који је највише радио у Америци, а познат је и по филму „Париз–Тексас”. Он је један од најважнијих филмских аутора на свету. У Београд је дошао и да би, за тридесетак минута видео Кинотеку, а остао је цео дан с директором Ралетом Зеленовићем уз коментар: „Овако нешто лепо и вредно још нисам видео. Да сам богат све бих паре дао за овај садржај филмова света.”

О коме се причало из старе гарде Феста?

Седамдесетих, на прва два-три Феста, један од његових оснивача Милутин Чолић, новинар „Политике”, довео је у Београд светски филмски крем. Имао је карт бланш да госте Феста одведе на пријем код Тита. Тада је Фест био један од најзначајнијих фестивала у Европи и свету. У Београд су дошли редитељ Френсис Форд Копола („Кум”), глумци Џек Николсон и Роберт де Ниро у пратњи жене Дајане Ебот и ћерке Еми...

Шта је посебно важно за глумца?

Несумњиви таленат, добра школа и начитаност, односно широка култура која га без проблема уводи у све области рада. А за мог пријатеља Воју Брајовића важно је још нешто: да има добру породицу и да игра преферанс по цео дан...

А шта за глумицу?

Све исто као и кад је реч о мушкарцима уз додатак да она не мора баш да буде лепа. Требало би пружити шансу и „ружним” талентованим дамама. Међутим, код жена је увек битна одређена врста памети, духовна лепота, коју на пример има дугоноса Барбара Стрејсенд. Божанствена је и кад је гледате и кад је слушате.

Који српски глумци су и – светски?

Покојни Беким Фехмију је то био. Раде Шербеџија је Србин, па и њега уписујем на ову листу, а ту су још Бата Живојновић, Љубиша Самарџић, Милена Дравић и Неда Арнерић. Дугогодишњим каријерама они су то и показали, али нажалост, упркос изванредним улогама и наградама, нису постали велики глумци у великим кинематографијама.

А које од светских – посебно издвајате?

Од мушкараца Џека Николсона, Ала Пачина и Роберта де Нира, а од жена Марлен Дитрих, Глен Клоуз, која је пет пута била номинована за Оскара, а ту награду никад није освојила, и Мерил Стрип за коју у Америци кажу да је женски Роберт де Ниро.

Која је ваша животна филозофија?

Ерих Фром је написао књигу „Имати или бити”. За мене је важније „бити”, уз чињеницу да у „бити” улази и имати, али не материјално, већ имати духа, љубави, пријатељства...

Шта вам је још важно?

Душевни мир и здравље. Нажалост, у великом делу живота, поготово у последњем, о томе нисам довољно бринуо. Прилично сам болестан и зато веома ценим делатност лекара. У мојој ужој породици сви су лекари. Жена Дубравка и ћерка Маја су стоматолози, а син Ђорђе је специјализант ургентне медицине у хитној помоћи. Сваки дан спаси неки живот.

А колико вам је важна нада?

Нада држи људе. То је јасно. Али у филозофији термин „нада, надати се” делује глупо. Поготово ако нема никаквог основа да се човек нада. Успешнији лек за бољи живот увек су здраве мисли. Мене оне често одведу на Златибор, испод Торника, где имам малу кућу и много пријатеља.