Мене и срце води у свим односима

Андреа Лекић, капитен рукометне селекције Србије, и њене другарице из тог састава, подигле су протекле две недеље Србију на ноге. Освојиле су четврто место на првенству Европе и тиме најавиле да ће у децембру 2013, на Светском првенству у Београду, имати могућност да стигну и до већег успеха.

Она је као организатор игре и најбољи стрелац заслужила посебне похвале, али она тако не мисли. По њој би и овај успех државног тима „требало поделити на равне части”.

Рођена је 6. септембра 1987. у Београду. Била је вуковац и најбољи ђак генерације, а сад је при крају студија на Факултету за туризам и хотелијерство. Ниједан спорт јој није стран. На првенству основних школа у фудбалу била је први стрелац! Узор јој је био кошаркаш Мајкл Џордан. Једна је од најлепших српских спортисткиња. О браку још не размишља, али није сама.

Да ли је овога пута могло и боље?

Увек може боље, али генерално ми смо задовољне постигнутим. Да нам је неко уочи првенства понудио четврто место оберучке бисмо га прихватиле. Најважније је да смо на овом надметању стекле самопоуздање и да ћемо на свим следећим такмичењима бити без мане и страха.

Од кад сте у рукомету?

Од 11. године и то случајно. Пре тога сам четири године тренирала карате, па одбојку и тенис. Али кад сам отишла у Омладински рукометни клуб Београд више нисам мењала спортску љубав. Тренер ми је била чувена Мира Јасић. Она ме је научила првим корацима у овом плесу с лоптом. После тога сам била у Радничком, па у Књазу Милошу, Криму из Словеније, а сад играм у Ђеру из Мађарске.

А од кад сте у државном тиму?

Догодило се то кад сам имала 16 година. Било је то уочи квалификација за првенство Европе. Селектор је био Миле Исаковић. Уписана сам на списак резерви. Због повреда неких играчица укључена сам у екипу. Имала сам само два сата да се спремим за припреме, а учинила сам то за десетак минута. Тај дан никад нећу заборавити.

Да ли ваша појава изазива љубомору у екипи?

Мислим да не. Све то пре свега зависи од структуре моје личности. Могу да мислим о себи шта хоћу, али о томе ни себи озбиљно не говорим, а нисам ни цинична, ни охола у било којој ситуацији. Својим поступцима никоме не дајем повод за љубомору. Напротив, сва наша признања су заједничка. Ми једна без друге не можемо. За мене би било поражавајуће да љубомора постоји.

Кад сте отишли из Србије?

Кад сам имала осамнаест и по година. Стигла сам у Љубљану, у екипу Крим. Ту сам била прелепе четири и по године. Словенија у мени буди најлепша сећања. Доживела сам све то као боравак у мојој другој кући. Била сам члан екипе која је била двоструки освајач Лиге шампиона. А и приватно ми је све било и више него лепо. Сваке године сам добијала нови аутомобил, а у Словенији је све близу: море, планине, Италија, Аустрија, а волим да путујем.

А потом?

У 23. години сам прешла у Мађарску. То ми је, што се екипе тиче, корак даље у каријери. Ђер је један од најбољих клубова на свету. Прошле године смо играле у финалу Купа шампиона против црногорске Будућности и изгубиле смо на најгори начин. Свако је победио као домаћин, али ми смо примиле више голова у гостима.

За које паре играју рукометашице?

Клубови обезбеђују играчицама све услове за нормалан живот: стан, храну и на употребу аутомобил, а новац се добија кроз месечну плату. У Европи постоје само три клуба која добро могу да плате рукометашице. То су мој Ђер, румунска Валча и подгоричка Будућност. Најмања месечна давања могу да буду око 1.500 евра, а највећа око 16.000. Просек је око 5.000.

Шта вам је дао спорт?

Сем новца научио ме како да се сама борим за место у тиму и животу. Спорт је све оно што видите на терену. Ту има смеха, радости, туге, па и суза. Мене је спорт очеличио. Постала сам јача у сваком погледу. Уз спорт сам стекла и низ пријатеља, што је посебно драгоцено.

Чиме подижете расположење?

Дружењем, путовањима, читањем, али увек музиком. Волим музику у сваком простору: у кући, колима, свлачионици, пре и после утакмице, па и као вид концентрације, а понекад и као део ритма у току тренинга. Музика је део мог бића.

Како прихватате живот?

Сигурно не како падне. Трудим се да га обликујем. Волим да га усмеравам. Али некад га и пустим да тече онако како то околности диригују. Ипак, увек знам кад би требало да прикочим, а кад да убрзам животни ток. Мене и срце води кроз живот у свим односима.

Имате много тога, а љубав?

Имам свог човека. Он је кошаркаш. Зове се Лука Дрча. Завршио је колеџ у Америци, у Јути. Кад се вратио играо је за Звезду, а сад је у Казахстану. Знамо се 10 година. Наравно, тешко је сачувати љубав кад нисмо заједно. Ипак, ми гајимо велико међусобно поверење.

Шта вам је важно код мушкарца?

Разумевање, интелигенција, динамичност, доброта, поштење, а пре свега искреност, која је кључ сваког односа. Јер нема безгрешних. Искреном би много тога могла да опростим.

Ко вам је пример за такав однос?

Моји родитељи Зоран и Радмила (по 57 година). Њихових „сто” година брака су ми прави пример за успешан, леп и складан заједнички живот до вечности.

Кад се осећате моћно?

Кад је о спорту реч у победама. Победе ми дижу самопоуздање. А у приватним односима у свим животно добрим резултатима.

А кад је моћан ваш човек?

Мени је најважније да је он моћан у мојим очима.

Да ли срећу јурите или провоцирате?

По мом искуству све долази по заслузи, па оно што јурите најчешће вам бежи. Провоцирање среће ми је ближе. Ипак, чињеница је да срећа мора и да се заслужи, а не да се чека. То ми је је најближи пут до ње. Као што се гради игра, тако се гради и срећа.