Дипломатија преко чаше

Да „винској дипломатији” нема премца потврђује јучерашњи пристанак Русије да обнови увоз вина и минералне воде из бивше совјетске републике Грузије са којом је накратко ратовала лета 2008.

Поменута одлука надлежних у Москви јасан је корак ка побољшању дипломатских односа две земље, сведених на најнижи ниво после рата у којем је руска армија помогла двема грузијским провинцијама – Абхазији и Јужној Осетији – да се одвоје од матичне државе и прогласе независност.

Покушај да се уз вино и минералну воду дође до договора од којег би корист имале обе страна даје прве плодове. Истина, доброј вољи је у највећој мери допринела чињеница да је на место шефа владе у Тбилисију, у октобру прошле године, дошао бизнисмен Бидзина Иванишвили, човек који је паре стекао послујући управо у Русији.

Два месеца касније у Женеви су одржани директни преговори две стране. У акцију се укључио и први човек Грузијске православне цркве, патријарх Илија Други, који се пред крај године састао са Кирилом, поглаваром Руске православне цркве, и шефом руске државе Владимиром Путином. 

Све поменуто не значи да се говори о братству Руса и Грузијанаца. На челу кавкаске републике и даље је Михаил Сакашвили, а он, за сада, није ни најмање склон да пружи руку руском партнеру Путину.

Али, како је његова партија изгубила парламентарну већину на прошлим изборима, Сакашвилију је после два мандата онемогућено да и након избора заказаних за ову годину остане у председничкој фотељи.

Многи аналитичари сматрају да, попут Украјине, ни Грузија не може истовремено да побољшава своје односе са Русијом и да претендује на улазак у ЕУ.

Главни играчи ЕУ – Немачка и Француска – нису склони „двојности” у спољној политици бивших совјетских земаља и на сваки начин желе да их у потпуности подреде својем утицају. Тиме се, има мишљења, стварају услови за изградњу неке врсте нове „гвоздене завесе” на европском континенту, што би, свакако, било далеко од интереса и других европских држава, посебно оних из некадашњег Источног блока, о чему сведоче ставови балтичких земаља и Пољске.

Управо на том европском путу Сакашвили је након „револуције ружа” 2003. повукао више добрих реформских потеза, што му признају и следбеници и политички опоненти.

Да околности не иду наруку Тбилисију потврдила је недавно у једном интервјуу и Маја Панџакидзе, шеф грузијске дипломатије. Она, наиме, није успела саговорнику да објасни како влада намерава да помири непомирљиво – отвори пут и ка Европи и ка Русији.

Највеће бреме које грузијска дипломатија мора да изнесе на својим плећима јесте управо чињеница да Тбилиси нема власт над Абхазијом и Јужном Осетијом, иако их се не одриче.

Као отворено питање остаје и евентуално чланство Грузије у НАТО. Уколико би се тако нешто и догодило, нема сумње да би ситуација на Кавказу, који је одувек био поприште великих ратова, била доведена до усијања. Ту ни хладно вино ни минерална вода не би могли много да помогну.