Повика на Медведева

Да ли је Дмитриј Медведев био лош председник и да ли је током свог мандата 2008–2012. нанео ненадокнадиву стратешку штету властитој земљи, питање је око којег се ових дана у Русији ломе копља.

Тему је покренуо филм (у слободном преводу) „Игра под притиском” у којем су против актуелног премијера изнесене неуобичајено тешке оптужбе. Изнели су их људи са великим интегритетом: бивши премијер Јевгениј Примаков, пензионисани генерал Леонид Ивашов и некадашњи амбасадор Русије у Либији Владимир Чамов.

Медведева оптужују да је кроз политику „ресетовања”, коју је формулисао са председником САД Бараком Обамом, Русију довео у подређени положај у односу на великог супарника са запада. Све остало последице су такве политике.

Премијеру се пре свега замера што је, верујући у добронамерност Американаца, која је требало да проистиче из декларисане политике „ресетовања”, одбио да у Савету безбедности УН уложи вето против изгласавања резолуције о Либији (2011), којом је овој земљи наметнута „зона забрањеног лета”.

Оваква одлука ишла је првенствено наруку Западу, а Русију ће, према речима амбасадора Чамова, коштати безмало, 20 милијарди долара. Толико је, наиме, Русија могла да заради новца од уговореног извоза наоружања Либији.

Не мање оштар је генерал Ивашов. Он тврди да су војни стручњаци опомињали Медведева да не потписује договор о смањењу нуклеарног наоружања, такозвани СТАРТ-3 (8. априла 2010. у Прагу), пошто је он по Русију неповољан, и практично је ставља у подређени положај у односу на друге велике светске силе.

Нису наишли на председниково разумевање иако су били у праву, што је у једној прилици потврдио и сам Медведев.  

За Американце, та потврда је празна реч, наводе критичари. „Уосталом, они су о нашем одбрамбеном комплексу и могућности покретања стратешких оружаних снага знали више од председника”, наводе.

Ивашов посебно наглашава: „Медведев се током председниковања понашао као да управља колонијом, а не независном државом. У Либији нису издани само интереси Русије, већ и интереси комплетног система међународне безбедности.”

За бившег амбасадора РФ у Либији Алексеја Подцероба, губитак треба посматрати много шире, тачније, у контексту садашње кризе у Сирији, која је, такође, велики увозник руског наоружања. „После колапса у региону, остале су још само две државе које по обиму економске сарадње могу да се пореде са џамахиријом, а то су Сирија и Алжир.”

„Руске компаније у Сирији граде путеве, обнављају железничку мрежу, граде нафтовод. Ту је и трговина војном опремом. Маса тога што нема везе са политиком”, објашњава Подцероб. „После промене власти у џамахирији, врата за руске компаније једноставно су затворена.”

Најинтересантније у целој овој причи јесте то што је филм у јавност, путем интернета, пустио нико други до – вицепремијер Дмитриј Рогозин. Поменута чињеница навела је и руске и неруске аналитичаре да поново развију теорију по којој у Кремљу постоје две супротстављене политичке групације: једна тврђа, којој свакако припада и Рогозин, и друга, мекша која следи политику Медведева. У појединим руским медијима појавила се чак и тврдња да премијер служи само као параван за „групу политичара чије је деловање погубно по Русију”.

Друга могућност је да гађајући Медведева критичари у ствари нишане самог Путина. Наиме, одлуком да се 2012. врати на чело државе Путин је на себе навукао гнев многих у Русији и ван ње. Такође, оштра политика, коју је у трећем мандату почео да спроводи, умногоме одудара од онога што се, колико до прошле године, дешавало када је земљу водио Медведев.

Не треба из вида губити ни чињеницу да је управо Путин 2008. промовисао Медведева у свог наследника. Да ли је реч била о лошој процени, или је Путин свесно у Кремљ довео човека којег ће за четири године лако заменити и поново преузети председничку улогу, остаје да се нагађа. Ипак, оно што остаје јесте – штета која је у те четири године почињена, како на домаћем плану тако и на плану међународних односа.

Ако се, уз то, зна да је Медведев и као шеф државе за сваки потез одговарао „потчињеном” Путину, онда многа питања тек остају да нађу одговор.

По свој прилици, све поменуто је навело бившег премијера Јевгенија Примакова да изнесе тврдњу како је „епоха тандема” – ситуација у којој председника државе, по истеку мандата, наслеђује дотадашњи председник владе, и обратно – дефинитивно окончана.

Ово, по Примакову, не значи да учесници тандема морају обавезно да се разилазе у ставовима или начину деловања, али пре свега претпоставља да ће, практично и правно, онај који води државу убудуће бити оличен у само једном лицу. У овом случају Владимира Путина.