„Дан Д“ за Косово?

Приближавање 4. марта, када се у Бриселу одржава шеста рунда преговора о Косову, подигло је температуру у Београду и Приштини и поприлично збунило јавност. Најпре је Ивица Дачић неочекивано изјавио да „не зна у ком смеру се даље уопште могу водити преговори с Приштином, јер њени представници не желе ни да разговарају о давању извршних овлашћења заједници српских општина на Косову и Метохији“, и да је, иако је дијалог једино решење, за њега „потребно двоје, у овом случају троје“. И док део аналитичара закључује да Дачић тиме најављује могући крах преговора у Бриселу и покушава да скине одговорност за њихов неуспех, други у томе виде преговарачку тактику и притисак на Кетрин Ештон за коју би овакав исход значио још један дипломатски неуспех ЕУ на Балкану.

У Приштини су активисти покрета „Самоопредељење“ спречили Хашима Тачија да се обрати парламенту, износећи пред говорницу плакат с натписом „Хашимово Косово“ на коме је север, већински насељен Србима, одвојен од остатка Косова, и тиме послали сличну поруку Бриселу. „Самоопредељење“, Тачи као и други косовски политичари не желе ни да чују за предлог да четири општине на северу постану посебни ентитет са законодавним и извршним овлашћењима. Међутим, после „пацки“ које су добили од САД и Немачке због претераног националног заноса које су показали јесенас, ни у Приштини нису сасвим сигурни у став Запада. Такав утисак појачава обраћање и Приштине и Београда за помоћ САД у овој рунди преговора коју су неки већ означили као преломну, односно, као „дан Д“ и за Београд и за Приштину.

Другим речима, утисак је да су и српски и косовски премијер у протекле три рунде преговора дошли до границе онога што њихови бирачи прихватају, због чега би се наредна рунда могла завршити пат-позицијом и прекидом преговора. Иако се обојица слажу о ономе што је још Ахтисаријев план означио као „заједницу српских општина“ њихове идеје шта би она требало да буде су дијаметрално супротне. Док за Дачића, познатог по залагању за поделу Косова, заједница може бити само нешто налик Републици Српској у дејтонској БиХ, за Тачија би она могла бити тек нешто више од невладине организације без икакве извршне власти. Чак и ако би заједница српских општина задржала извесне надлежности у области образовања, здравства или културе и за то добијала средства из Београда, она би ишла преко и уз сагласност владе у Приштини.

Уколико је такав утисак тачан, шеста рунда преговора између српског и албанског премијера биће врућ кромпир за Кетрин Ештон од које би се очекивало да арбитрира у овом спору, што би у овом тренутку био превелик залогај за ЕУ. Утолико пре што би она требало да понуди и једном и другом преговарачу „шаргарепу“ с којом би могли да се врате кући и представе такво решење као успех. За Београд, награда би био датум почетка преговора о чланству у Унији, док би за Приштину то могао бити споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ, на коме Брисел ради иако пет чланица не признаје Косово. Пошто се Београду, изгледа, више жури у ЕУ него Приштини, решење би могло бити нешто више наклоњено албанској него српској страни а у то верују и саветници Кетрин Ештон који сматрају да је узбуђење у Београду и Приштини тек „бура у чаши воде“, ако не и представа за домаћу јавност уочи споразума.

За ЕУ, решавање квадратуре косовског круга не значи само посредовање између Београда и Приштине него и консенсус 27 држава-чланица, пре све оних које имају главну реч у Бриселу. Највећу тежину у овом случају има, свакако, Немачка али је тамо још 2009. године одлучено да последњу реч у питањима ширења ЕУ има Бундестаг. Другим речима, да би се и Београду и Приштини понудиле „шаргарепе“ ЕУ, потребна је сагласност већине немачких парламентараца који се налазе пред још једним изборима и негативним ставом чак 80 одсто Немаца према ширењу уније. Недавном посетом Берлину српски политичари су учинили што су могли, утисци које су донели су, најблаже речено, помешани а изјаве које ових дана стижу од немачких званичника пре говоре о збуњености скорашњим потезима Београда него о јасној политици према Западном Балкану.

Наизглед, Србији иде на руку скори улазак Хрватске у ЕУ који је био повод ирској министарки за европске питања Лусинди Крејтон и европском комесару Штефану Филеу да у заједничком тексту под насловом „Година могућности за ЕУ“ запишу да „перспектива европске интеграције остаје отворена за цео регион Западног Балкана“ али упозоравају и да је јавно мњење у земљама уније под утицајем кризе и „научених лекција“. Сличан је став и Мирослава Лајчака који сматра да је „Србија протеклих месеци направила велики напредак. Европска комисија ће заједно с Кетрин Ештон у априлу оценити овај напредак, упоредиће га са оним што је Србија требало да учини и припремиће препоруку за чланице ЕУ. Желео бих да преговори са Србијом почну што пре, али би било претерано данас правити конкретне закључке“.

Укратко, улози све три стране су велики а чвор би могла да пресече само ЕУ која у сличним ситуацијама није лако доносила ту врсту одлука. Због тога би и овог пута последњу реч могле имати САД које, изгледа, још увек нису одлучиле какав ће статус имати четири општине на северу Косова. Оне ће имати важну улогу и у имплементацији евентуалног споразума јер у Приштини и даље највећу тежину има глас САД.

Професор Факултета политичких наука