Шта за Србију значи улазак Хрватске у ЕУ

Политичка елита и стручна јавност у Србији увелико разматрају наше шансе да крајем јуна добијемо зелено светло за почетак преговора о чланству у ЕУ, потпуно несвесне чињенице да та одлука барем подједнако зависи колико од изборних калкулација немачких конзервативаца, толико од резултата дијалога с Приштином. Наравно да Србија као таква не може бити важан фактор у изборној кампањи за Бундестаг, али визија Европе, чији је важан део став о њеном даљем проширењу, сигурно да јесте. Од почетка кризе јавног дуга у Европи, тема проширења много више је условљена расположењем јавног мњења у државама које чине европско језгро, него што је дефинисана неким објективним (копенхашким) критеријумима. У исто време, превиђа се значај једне конкретније чињенице, а то је да ће Хрватска постати пуноправан члан ЕУ 1. јула ове године.

Прво да објаснимо контекст. У Европи су постојале две визије западног Балкана. По „француској” визији, кључне државе региона јесу Србија и Хрватска и у третману према њима треба примењивати одређени степен симетрије. То би значило да, уколико је немогуће да ове две земље заједно уђу у ЕУ, онда је пожељно да временски размак између њих никада не буде превелик. Немачка, с друге стране, сматра да је Хрватска приоритет, а да остатак Балкана, који није изградио кредибилну алтернативу европској интеграцији, треба укључивати успореним ритмом и уз нескривена политичка условљавања. Од 2008. године, у огромној мери захваљујући европској финансијској кризи и америчком форсирању косовске независности, „немачка” визија постепено односи превагу и данас смо у ситуацији да ће Хрватска бити десетак година унутра, а Србија ван. Како ће се то одразити на односе на Балкану, на који начин ће овај елемент утицати на српско-хрватске односе и на јавно мњење у овим државама?

Одговор на ова питања зависи од више фактора. Прво, од даље политике проширења ЕУ. Уколико се у Европи настави тренд пораста конзервативизма и ксенофобије, те уколико резултат тога буде пауза у проширењу и нови Берлински зид на Балкану, последице ће бити негативне. Могуће је предвидети пораст национализма и неповерења према „другом” са супротне стране европске границе. Сукоби и питања из прошлости ће добити ново значење и тежину, а напори да се изграде тесне суседске везе чиниће се беспредметни и депласирани. Другим речима, Европска унија би остављањем Србије на политичкој маргини и даљим условљавањима, угрозила темеље стабилног и просперитетног Балкана, који јој је несумњиво у интересу. Којим ће правцем кренути политичка ситуација у Европи видећемо већ ове године, када буде одлучена коначна судбина Кипра и на основу резултата парламентарних избора у Немачкој.

Други фактор биће начин на који приступање ЕУ буде протумачено у Хрватској. Уколико превлада схватање да је чланство прилика да се усвоји један мирнодопски образац понашања, који усмерава на сарадњу и добре односе са суседима, ефекат може бити позитиван. Чланство може да отвори нове перспективе за дефинисање политике, као и идентитета, који више не би почивао искључиво на култу „домовинског рата” и опозиције источном суседу. Уколико, међутим, чланство у ЕУ буде схваћено као прилика за дефинитивни „бег” с Балкана и као потврда црно-беле слике о жртви и агресору из деведесетих година, јаз ће само бити продубљен, а принцип „што је суседу горе, нама је боље” однеће превагу над принципом сарадње и солидарности. Стиче се утисак да актуелни председник и премијер Хрватске имају амбицију да раде на превазилажењу досадашње „ратне” матрице размишљања, што свакако треба поздравити.

Трећи фактор је наравно способност Србије да се адаптира на нове околности. Уколико Србија задржи исти дискурс и политику као да није дошло до промена у Европи и региону, то би био доказ потпуне безидејности и аутизма. На чињеницу да постајемо све више део европске маргине не треба одговорити фрустрацијом, већ активизмом. Само амбициозна и мултивекторска спољна политика може Србији да врати геополитички значај и учини је видљивом на европском и светском радару. Немамо луксуз да пропуштамо да до максимума користимо шансе, као што је председавање Генералној скупштини УН, или председавање ОЕБС-у. Немамо луксуз да не користимо до краја партнерства са Италијом, Русијом, Француском и Кином.

Можда најважније, неопходно је омогућити највећем проценту становништва – који су заправо евроравнодушни – да артикулише свој став и идеје у медијима и политичким форумима. Теме којима Србија треба да се бави морају да изађу из карикатуралне идеолошке поделе: за, или против ЕУ. Једноличност у порукама домаће политичке елите почиње да бива перципирана као немоћ, што грађане гура у фрустрацију и резигнацију. Потребно је покренути слободну и демократску унутрашњу дебату о начинима на које Србија може да се изрази и делује на међународној сцени у новим околностима.

Уредник научног часописа ,,Изазови европских интеграција”