Домаћин из Бајчетине

Навршава се годину дана од избора и време је да се осврнемо на владавину председника Томислава Николића који, према Уставу, представља Србију у земљи и иностранству. Нисмо му заборавили џакове са гласачким листићима и није испунио обећање да ће се утврдити истина око „изборне крађе”. Свакако је похвално што је поднео оставку на место председника странке, иако је задржао утицај у њој. За председника Извршног одбора СНС-а изабран је његов син а за председника странке „политички син”. На почетку мандата, изменом закона, секретар Савета за националну безбедност више није шеф Кабинета председника Републике, већ „секретара Савета именује и разрешава председник Републике”. На то место председник Николић је именовао Александра Вучића. Прва посета након избора била је Русији, где је, још увек као председник странке, учествовао на конгресу Јединствене Русије, али је прва посета након инаугурације била Бриселу. На овај начин, Николић је имао две „прве” посете. То је у складу с његовим концептом „куће с двоја врата”. Почетак мандата обележен је низом гафова. Изјавио је да је Вуковар српски град. Изједначио је Србе и Црногорце. Најавио је признавање Јужне Осетије и Абхазије. У Русији је изјавио да Србија неће у НАТО. Рекао је Путину да би само он могао да га победи у Србији, а помиње се и да му је однео своју ракију из Бајчетине. Због изјаве о Македонији, протестовало је Министарство спољних послова Грчке. Протоком времена гафова је било све мање. Повремено излети по који бисер, као што је приликом одласка на устоличење новоизабраног папе изјавио да иде на „беатификацију”, а папу Фрању зове папа Франциско!

Једна од особености Николићевог председниковања је прилично интензивна додела одликовања. Наиме, за девет месеци Николић је поделио 246 одликовања: 48 ордена и 198 медаља. Највише ордења отишло је на исток, и то пре свега лидерима земаља бившег СССР-а. Између осталих, ордене су добили: Путин, Лукашенко, Алијев, Назарбајев, Атамбајев, али и Хуго Чавес. Поређења ради, Тадић је за осам година доделио укупно 368 одликовања.

У изборној кампањи критиковао је дотадашње преговоре о Косову и обећавао да ће их, ако буде изабран, водити он сам, а не тамо „неки чиновник”. Након избора преговоре је углавном посматрао са стране. Једном је тим поводом ишао у Брисел с Дачићем и Вучићем. На преговоре је углавном слао свог саветника Ђурића, иако му је најутицајнији сарадник Оливер Антић. Направио је искорак сусретом с председницом Косова Атифетом Јахјагом, којој пре тога, наводно, ни име није знао. Последња Резолуција о Косову припремљена је у његовом кабинету. Аминовао је споразуму о Косову између Београда и Приштине, иако је неколико дана пре тога изјавио да је, ако не буде оно што државни врх може да допусти, могуће и да ће грађани бирати новог председника. У Црној Гори има боље односе с влашћу него с опозицијом, а у Републици Српској обрнуто.

На десетогодишњицу убиства Ђинђића био је у посети Белорусији с Карићем. Стиче се утисак да је изневерио оне који су му помогли: Шешеља, који га је политички створио, Тадића, који му је олакшао оснивање странке, Мишковића, који га је вероватно финансирао, и Коштуницу, који га је подржао у другом кругу избора. Није искључено да ће и сам остати изневерен. Вучић му полако али сигурно преузима странку коју је Николић основао и довео је на власт. Напушта га Влада, иако је он најзаслужнији за њено формирање. То се најбоље видело приликом усвајања резолуције о Косову, када је Влада битно изменила његов предлог. Такође, приликом посете хрватског премијера Милановића, када је Николић оштро протестовао, уз образложење да је био ред да се најпре он сретне с председником Хрватске. То што је место премијера поверио Дачићу, није спречило Вучића да буде најмоћнији у Влади.

На дебати у Генералној скупштини УН, где је био једини председник у сали, упоредио је Хашки трибунал с инквизицијом. У односу на почетак мандата, сада „клечи и тражи помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници”, односно, „извињава се за злочине које је у име наше државе и нашег народа учинио било који појединац”. Чини све оно за шта је оптуживао свог претходника, али с мање стила. Неукусно се сагиње када прима орден од председника Кипра и непримерено гледа у под када разговара с Путином.

Ипак се постепено ослобађа имиџа који вуче из времена када је био са Шешељем, али се још није одрекао титуле четничког војводе. Освртом на његову каријеру, запажамо да га краси огромно стрпљење. Био је народни посланик двадесет година (од 1992. до 2012), у опозицији дванаест година и стрпљиво чекао да дође на власт. Избором за председника Републике достигао је врхунац у својој политичкој каријери. Његов мандат потврђује да је тешко постати председник без странке, али је још теже владати без ње. Ипак, овог српског домаћина из Бајчетине не треба потценити ни са шајкачом ни без ње. 

Професор Факултета политичких наука