Поезија непролазне лепоте

Трстеник – Химном „Боже правде”, у извођењу хора „Бошко Југовић” из Трстеника, пред препуним Омладинским тргом, у четвртак је отворена манифестација „Јефимијини дани”, која се одржава 25. пут.Манифестацију је отворио Мирослав Алексић,председник Општине Трстеник. Значај „Јефимијиних дана” јесте у чињеници да обележава успомену на живот и дело наше прве жене песника, племениту Јефимију. У времену када у Србији нема новца за културу, у Трстенику се три вечери пева, прича, беседи о култури. Од утемељења манифестације 1971. године, па до данас, уз један дужи прекид, манифестација се одржала захваљујући ентузијазму организатора и доброј вољи и подршци спонзора.

–Желимо да наш Трстеник постане место одакле ће стих и реч звучати најлепше. Желимо да будемо поново на мапи Србије и у културном смислу, да код нас долазе они који културу цене. Наше је да створимо услове, на уметницима је да стварају дела за будуће генерације – рекао је Алексић.

У музичком делу наступила је група „Голубице”, која ради при Музичкој школи „Корнелије Станковић” из Трстеника и браћа Теофиловићи, који су извели песме из Србије и земаља бивше СФРЈ.

У петак, у Дому културе Трстеник, отворена је изложба Олгице Стефановић, сликарке из Новог Сада, под насловом „Моја ћирилица”. У музичком програму учествовали су Јана Милишић и Петар Илић.

У суботу, завршног дана манифестације, у порти манастира Љубостиња, награда „Јефимијин вез” уручена је песнику Радомиру Андрићу. Жири, који је радио у саставу: Мирослав Егерић, Даница Андрејевић и Милош Петровић, одлучио је да се награда „Јефимијин вез” за најбоље песничко остварење између две манифестације додели књизи „У палати правде – само прамен” Радомира Андрића, у издању београдске „Просвете”. У образложењу жирија наводи се да је нова збирка Радомира Андрића „рефлексивни лирски спев разигране имагинације, са богатом стваралачком улогом језика, аутентично песничко приношење Јефимији”. Награду, која се састоји од копије Јефимијине „Похвале кнезу Лазару”, повеље и новчаног износа, чији је дародавац Општина Трстеник, песнику је уручио Мирослав Алексић, председник општине Трстеник.

У свом слову, Радомир Андрић је, између осталог, рекао: „Почашћен сам наградом која носи име монахиње Јефимије, наше прве песникиње, чија поезија, непролазном лепотом, наткриљује векове и својим вишезначним, надасве умним и осећајним чинодејствовањем у читаоцу непрестано увећава своју језичку загонетку и сваки пут изнова тражи другачије читање и одгонетање.Већ је речено да је у њеном песничком делу, невеликом по обиму, али значајном по уметничкој остварености, донекле потиснута сакралност из канонизованог књижевног текста у други план. Она је међу првима, ако не и прва, унела у стихове лични израз. Отуда је повремено испод религиозног и духовног – реминисцентног слоја допуштала интими да се појави несуздржано и да свој самобитни песнички именик испуни потресним сведочењем и душевним тајанством.”

Љубостињску беседу одржао је песник Драган Лакићевић који је између осталог рекао:

„Страшне боли отмене јој душе” (Милан Ракић), ова српска деспотица, а потом монахиња, с језика тужбалице и молитве преводила је на језик златне жице на црвеном атласу. Бол је постајао злато, а биће, човек, народ – крвави косовски атлас по којем, од Јефимије до данас, зраче узвишени, тј. златни везови српског песништва. Наш вез започела је Јефимија.

Тај косовски, светолазареваски вез, истиче Лакићевић, могла је да започне само она која је изгубила све: младенца Угљешу као мајка, деспота Мрњавчевића као мужа, кнеза Лазара – добротвора и господара. Тај господар објединио је све – лице и ореол земље и вере коју је монахиња разумевала чулима те вере и те земље... Живећи у светлости вере и поднебља које је обасјало и реч Јакова Серског, док је певао о сијању Синаја и неизгоривости живота – Јефимија је имала дар да препозна – светост. Уз ктиторску службу деспота Угљеше, појавила се и њена служба: књижевне речи и мисли – на икони, завеси, покрову.

Јефимија је писала у једном примерку. Њен вез, та књига српске православне душе, сада се налази у Музеју Српске православне цркве у Београду, казао је Лакићевић.

„Похвалу кнезу Лазару” казивала је Ивана Жигон, а своје стихове су говорили: Злата Коцић, Даница Вукићевић, Љубинка Станков Перинац, Славомир Гвозденовић, Љубиша Ђидић, Тиодор Росић, Миљурко Вукадиновић, Владимир Јагличић и Милоје Дончић. У музичком програму учествовао је хор „Божури Царева града” из Крушевца.