Позадина опструкције реконструкције

Тема реконструкције владе Србије и њене могуће последице у виду превремених избора или пак замене премијера постале сутема месеца у земљи. Чаршија нагађако ће „летети из владе”, ко би кога заменио, како би се могао Динкићев економски феуд раздвојити и томе слично. Поред онога што јесте била тема преговора коалиционих партнера – ко би могао да буде смењен и колики је број министара, државних функционера који би били „на тапету” медији су доста спекулисали и спиновали додајући „своје фаворите”. Да би читав медијски циркус био комплетан – почели су се, попут Мркоњића,јављати поједини министри и сами себе хвалити да су „најбољи у влади”.

Тако се једна у основи добра и нова идеја да они који нису добро радили буду замењени,претворила у обичну политичку пијацу. Уместо да повремена провера рада владе постане пракса која би могла да унапреди рад администрације (иако само персоналне промене до тога не морају довести),дошли смо до опструкције те идеје у којој се актери ценкају ко ће колико министара да жртвује. Ако је на првом кораку некима тешко да се реше неких министара (што због страха за своје позиције, што због ризика од „побуне”),како тек да се реализује дубља и озбиљнија реконструкција у којој би се заиста мењала политика и начин рада администрације?Јавност се ипак нада да све неће остати на речима и на персоналним и козметичким променама.

Главна препрека променама јестечињеница да су домаће странке олигархијске структуре. Тако поједино министарско место не припада само једној странци или коалицији већ једном утицајном клану унутар ње, па је тешко сменити неке који и мимо афера опстају јер имају јаке позиције у странци. То је случај са министром просвете Обрадовићем. Осим три политичкалидера тешко је сменити и оне без чије подршке ти лидери не могу лако.

Реконструкција не мора да подразумева прекомпоновање коалиционог споразума,али постоји логика да односи у влади прате на неки начин промену нивоа подршке јавности у односу на период од пре годину дана. Опет,са друге стране,сасвим је легалнода неко каже „Извините,ми имамо тај и такав коалициони споразум и не желимо промене”, али се временом,ако та диспропорција подршке јавности и количине моћи буде све већа,губи  се легитимност па и политичка стабилност. Ко год жели да прави реалне и на дуже стазе одрживе договоре треба да на неки начин прихвати драматичне промене које су се десиле на политичкој сцени за годину дана. Оно што није резултат реалних односа снага не може дуго ни да траје.

Видљиво је и „голим оком” да је идеју реконструкције лансирао Вучић,али да му се опиру и Дачић и још више Динкић. Због чега толики отпор реконструкцији код ове двојице мањих коалиционих партнера?Они вероватно сматрају да би,ако реконструкција успе,на томе профитирао највише сам Вучић. Друго што брине Дачића (па и Динкића) јестеда би се на тај начин препустила иницијатива Вучићу,који би тиме постао реални премијер у влади, без обзира на то да ли је то формално или не. Исто тако се било каквим променама опире и Динкић,који се боји да би реконструкција донела почетак ерозије његове економске моћи. Стога и није нелогично то што је Дачић током преговора вероватно био спреман да жртвује већ потрошеног Мркоњића, док Динкић није био вољан да се одрекне ниједне своје министарке.

Поред реконструкције владе помињесе и променакоалиционог споразума. То би значило да постоји могућност да се дође до замене министарских позиција које држе неке странке или пак да се прегломазна министарства као што је Динкићево подели. Исто тако постоји и опција промене челног човека у влади. Идеја да Дачић и Вучић замене позицијеније нова, но сада се поново актуелизује. Поента је да онај ко има тако велику подршку јавности као што је СНС, па тако и највећу одговорност, добије и место премијера.

Тензије у влади потичу од неравнотеже нивоа подршке коју имају три коалициона партнера у јавности у односу нареални однос снага у влади. Иако су Дачић,а поготовоДинкић свесни да имају много више власти но што имају подршке у јавности,они желе да ту власт некако изадрже. У томе настоје да добију подршку и странаца плашећи их „сувише јаким Вучићем”,а себе представљају као оне који обезбеђују неопходан баланс.

Оно што се доводи у везу са реконструкцијомвладе јесу питања избора и могућег новог премијера и мимо избора. Јасно је да би неуспех реконструкције покварио односе у влади и створио могућност да пре или касније дође до пада владе и ванредних избора. Да ли би Вучић и Дачић прихватили да промене позиције без избора – то је питање на које није лако дати одговор. Но,како ствари стоје,неуспех реконструкције би довео до трајног кварења односа у коалицијии до започињањапроцеса „развода”. Због свега тога је једна привидно бенигна реконструкција посталакамен спотицања у владајућој коалицији.

Политички аналитичар