Портрет без рама: Милутин Мркоњић

Градитељска и животна филозофија Слобиног идеолога јавних радова и бајковитих светова, који је потом своје левичарско срце донирао Ивици, да мостове, аутопутеве и брзе пруге отвара пре рока, није се остварила у његовом другом министарском мандату. Мрка је отишао пре рока!

Иако је дуго одбијао такву могућност, у финишу саге о променама у влади, Милутин Мркоњић је ипак пристао да – реконструише сам себе. Али, ко мисли да је одлазак из владе романтичног баџе црвених, који још верује да је било могуће ископати тунел до Схевенингена и вратити Слобу кући, истовремено и његов опроштај од политике, тај једнако верује и у могућност да Станија постане чланица Кола српских сестара.

Када је новинарима испред седишта СПС-а министар саобраћаја у одјавној шпици рекао: „До виђења, децо!” – сигурно је мислио да ће се поново срести. Ако не у неком другом филму, како је себе видео сензибилни Борис, после пораза од Томе, а оно највероватније у некој канцеларији, која се већ кречи за Мрку.

Каква је то магија која га чини тежим од моста, и увек, када се чини да ће да тресне о земљу, сила политичке теже га, уместо на кадровску депонију, катапултира у кабинет са џиновским радним столом, виски-баром и зидом довољно великим да Мрка на њега окачи Слобин портрет? Али, тај зид је довољно велики да на њему има места и за постере Дачића, Вучића, Николића, Тадића...

То што је Тома Николић пре неки дан позвао Мрку да одмах, чим га Аца Вучић и Ивица Дачић демонтирају из фотеље, пређе у Председништво Србије, изненађење је само за оне који не знају колико је личних мостова иза себе саградио седамдесетједногодишњи диносаурус српске политике.

Добар са свима, осим с роковима, херој радних акција и машиновођа на брзим пругама, на линији Прокоп – Кинеска четврт, некадашњи кошаркаш Радничког с Црвеног крста, који је деведесетих емигрирао у Европолис, још од 32. године је директор. У срцу комуниста, у души слобиста, у чланској карти дачићевац, заправо је све време око себе окупљао „коалицију Мркиног спаса”. За време Слобе, умео је да чини опозицији. За време досизма, чинио је радикалима. За време жутих, нашао се напредњацима. Отуда избија његова моћ, када их све редом пригрли на груди, што посебно годи Вељи, а онда оде са Аном Бекутом, да слушају плоче.

И то што се загледао у певачицу само је доказ његове самоуверености, макар га Срби прогласили за свог Зукорлића. Јер, не заборавимо да је херој Мрка и даље у браку.

Чак и приликом изградње љубавне инфраструктуре, он симболички показује да је и модерниста и традиционалиста. Пола срца даје Слоби, пола Дачићу. Остале органе је завештао свима осталима. И, у свим тим везама, он није лицемер. Он је само, друг Мрка.