Геј правима против Кремља

Када је минулих дана некрунисана краљица руске атлетике Јелена Исинбајева јавно подржала руски закон о забрани пропагирања хомосексуалности међу малолетницима, нема сумње да је веровала да не говори ништа друго што иначе не мисли убедљива већина Руса. И није погрешила јер, према резултатима јунског истраживања Центра за сверуско јавно мњење, чак 88 одсто Руска подржава овај закон, који се на Западу тумачи као доказ сузбијања права ЛГБТ особа у Русији.

Ова атлетичарка, са чином капетана железничких снага руске армије, веровала је, нема сумње, и да нема ништа лоше у томе да каже да очекује од свакога ко дође на Зимске олимпијске игре у Сочију да поштује руске законе. И не би погрешила да није потом рекла су Руси „нормални, обични људи”, јер им је у традицији да мушкарци живе са женама, чиме је практично много више рекла о својим ставовима према геј популацији од потоњих правдања да је против дискриминације хомосексуалаца.

Можда је Исинбајева помислила да ће осудом шведских колегиница, које подржале ЛГБТ заједницу, заправо на међународној сцени дати подршку потезима Владимира Путина, коме је на прошлогодишњим председничким изборима била једна од укупно 499 повереника који су имали у Централној изборној комисији оверено овлашћење да га представљају и раде кампању за њега. Уколико је то помислила, ту се гадно преварила. Њена изјава је можда представљала добру подршку Путину на домаћем терену, али је на Западу и у западним медијима само подстакла још јачи медијски обрачун са Путиновом Русијом. Обрачун у којем је последњих месеци питање поштовања геј права главно оружје против политике Кремља.

Довољно је минулих дана прелистати водеће западне листове и није тешко уочити колико се пажње посвећује геј правима у Русији. Од тренутка када је амерички председник Барак Обама отказао самит са Путином и притом међу спорним темама у односима Вашингтона и Москве навео и питање ЛГБТ права у Русији, медији се скоро па утркују у репортажама и анализама о томе како Москва поступа према геј заједници. Угледни „Њујорк тајмс” је на свом сајту чак покренуо акцију у којој зове припаднике руске ЛГБТ заједнице да попуњавањем формулара на енглеском или руском опишу како је то бити геј или лезбејка у Русији.

Истини за вољу, ова врста медијске помпе није без аргумената, јер у изјавама руских политичара и црквених веледостојника веома често провејава нетрпељивост према хомосексуалцима. Поједини депутати руске државне Думе чак оптужују хомосексуалце за смањење и онако ниске стопе рађања у Русији или се пак залажу да би хомосексуалцима требало забранити рад у влади и силом их послати на лечење. И те изјаве већини не сметају. Пажљивом анализом може се закључити да је руско јавно мнење по питању геј права тамо где је америчко било пре 30 година. Према резултатима анкета Организације за истраживања вредности у свету, на питање да ли је хомосеуксуалност „ипак оправдано” чак 66 одсто испитаника у Русији је 2006. рекло да није. Исти проценат Американаца је истоветно одговорило али 1982. године.

Међутим, медијска пажња западних, а поготово америчких, медија не би ни изблиза била оволика да Обама није истакао поштовање геј права као безмало предуслов за добру сарадњу САД и Русије. Још је крајем седамдесетих година Џими Картер увео људска права као приоритет америчке спољне политике, желећи тиме да поправи углед Америке у свету, нарушен Вијетнамским ратом и спорним подршкама диктаторским режимима. Ипак, потом су председници САД не мали број пута људска права углавном користили као средство притиска а не као неприкосновени принцип спољне политике.

Обама је први председник, који је из корпуса људских права издвојио права ЛГБТ особа и притом их званичном директивом у децембру 2011. подигао на ниво приоритета америчке спољне политике. Тада је свим владиним агенцијама послат меморандум са његовим потписом у којим се налаже да америчка дипломатија и финансијска помоћ морају да промовишу и штите права ЛГБТ особа.

Међутим, више од годину и по дана касније, може се закључити да је Обамина администрација много урадила за заштиту геј права у САД, али да су јој у спољној политици геј права углавном само служила као средство притиска на поједине земље. Како другачије објаснити да међу десет земаља које, по подацима УСАИД-а, примају највећу финансијску и војну помоћ од САД, само две – Израел и Колумбија – не кажњавају кривично хомосексуалност. Осталих осам (Авганистан, Ирак, Египат, Пакистан, Судан, Палестинске територије, Етиопија и Кенија) су на далеко горем нивоу непоштовања геј права од оног у Русији, где је популарни ТВ водитељ Антон Красовски добио отказ само зато што је јавно у емисији признао да је геј. У овим земљама, које добијају милионе америчких долара, хомосексуалност је забрањена па се због ње заврашава у затвору, док у Судану чак следи смртна казна.

Када се јавност присети како се према хомосексуалцима поступа у државама које су верни амерички пријатељи у арапском свету, као што је Саудијска Арабија, делује поприлично лицемерно када Обама, говорећи о Русији, каже да „нема стрпљења за земље које покушавају да третирају ЛГБТ особе на такав начин да их застрашују или повређују”. Уколико заиста мисли да би геј права „требало да се примене у свакој земљи”, Обама ће онда морати да буде знатно доследнији у томе. У супротном, прича о геј правима је само још једно оружје у борби против Кремља, који не игра по такту мелодије из Беле куће.