Оружје прече од људи

Када је пре четири године из фотеље данског премијера дошао на место генералног секретара НАТО-а, Европску унију је већ увелико дрмала финансијска криза тако да је Андерс Фог Расмусен своју каријеру у алијанси одмах почео са упозорењима европским државама да не смеју због кризе да смање издвајања за војску. Четири године касније, Расмусенова упозорења Европљанима постала су права мантра, коју бесомучно понављају амерички и европски генерали и званичници задужени за безбедност.

Ни Расмусен се није уморио већ драматично поручује да Европљане „безбедносни изазови неће чекати док они среде своје финансије” те да ће „додатно резање трошкова водити ка већој несигурности у будућности по цени коју једноставно не можемо да себи приуштимо”. Штавише, минулих дана отворено је позвао европске земље да се што више наоружају беспилотним летелицама, иако овогодишње истраживање јавног мнења „Трансатлантски трендови” показује да 53 одсто испитаника у ЕУ а 60 одсто у Турској не одобрава употребу „дронова” које су циљајући „осумњичене терористе” у Авганистану и Пакистану убиле велики број недужних цивила.

Расмусена и бројне генерале и званичнике у понављању поменуте мантре не спречавају ни непотребне људске жртве у Азији нити подаци који говори управо супротно њиховим тврдњама. Упркос кризи и резању трошкова, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија спадају у десет земаља са највећом потрошњом на одбрану, док војна потрошња у целој ЕУ чини 20 одсто укупне светске потрошње иако у Унији живи само седам одсто светске популације. Осим тога, Расмусенове жалбе су непотребне јер ЕУ, иако троши мање на одбрану од САД, њена потрошња је и даље знатно већа него у Кини.

Што је најгоре ову реторику, засновану на што већој потрошњи а самим тим и набавци оружја и муниције, као верни савезник подржавају велики невладини институти за питања безбедности, чији експерти дају изјаве медијима, представљајући се као независни суд стручности за непросвећену рају. Међутим, ко год мало боље зна функционисање великих невладиних организација у САД и ЕУ онда зна и да се водећи људи тих институција, у настојању да што боље одрже своје „невладин бизнис”, одавно не воде само интересима грађана што би идилично требало да буде њихова основа функција. Напротив, грађани и општа јавност су тек на трећем месту. На првом месту су велике корпорације које могу да буду комерцијални спонозори, а на другом месту држава чија финансијска подршка је увек и те како пожељна.

Тако је минулих недеља светска јавност дошла у ситуацију да бројни експерти „независних” института без икаквих устезања предлажу на који начин би требало бомбардовати Сирију. Тако је у свом блогу на порталу „ЕУ обзервер” ирски новинар и политички активиста Дејвид Кронин приметио како се у вестима ТВ Јуроњуз „стратешка саветница” бриселског невладиног института „Секјурити енд дифенс аџенда” Шада Ислам отворено залагала за „неколико хирушких напада” на Сирију. Међутим, оно што просечни гледалац није знао јесте чињеница да би неки од чланова овог утицајног невладиног института имали директну финансијску корист од тог напада, будући да су у директној вези са компанијом „Локхед Мартин”, која производи крстареће ракете. Дакле, „неколико хирушких напада” би делом испразнило америчке резерве крстарећих ракета што би довело до нових наруџбина „Локхед Мартину”, којем би акције на берзи скочиле чим би прва ракета пала на Сирију.

Међутим, када се реалност просечног Европљанина „укрсти” са мантром о „незаштићеним војним буџетима којима прете резови” и ратоборном реториком која позива на хитне ратове, човек не може а да се не запита а како то да минулих пет година за све у Европи постоје мере штедње или велики резови, али не и за набавку наоружања. Зар је могуће да је набавка најновије верзије авиона бомбардера, носача авиона или нуклеарне подморнице важније од обезбеђивања бољег здравства, школа, послова или социјалне заштите.

Критичари опседнути важношћу одбране би одмах рекли да управо војна индустрија ствара нова радна места и поспешују економију. Међутим, и та често употребљавана тврдњаа пада у воду јер све више студија показује да улагање у војну индустрију није добар рецепт за смањење незапослености. Тако је у студији Института за истраживање политичке економије при Универзитету у Масачусетсу утврђено да улагање милијарду долара у потрошњу на одбрану ствара мање од половине броја радних места које би били отворени да је исти новац уложен у образовање и јавни саобраћај.

Међутим, алармантне изјаве Расмусена, генерала и разних лобиста успевају да убеде европске владе како је оружје прече од људи тако се државни буџети за образовање, здравство и многе друге социјалне бенефиције са великом лакоћом режу док војни буџети у већини земаља остају нетакнути. Штавише, укупна војна издвајања у Европи су данас већа него у 2001. години. Упркос Расмумсеновим упозорењима, сасвим је сигурно да би порески обвезници више желели да трошење њиховог новца буде прераспоређено више на побољшање њихове свакодневице него на ратне алатке. Само кад би им неко рекао чињенице о стварним војним потребама.