Социјалистичко поправљање капитализма

Челници највећих швајцарских корпорација могли су да одахну прошлог викенда јер на референдуму није прошао законски предлог да месечна плата најбоље плаћених директора не могу да буду веће од годишњих плата најмање плаћених запослених у тим компанијама. Иако је пре месец дана ова левичарска иницијатива имала безмало двотрећинску подршку, две трећине бирача гласало је против ње. Али, не због тога што не верују да је могуће успоставити више социјалне правде и обуздати све већи јаз између богатих и сиромашних, већ су били под директним утицајем велике медијске кампање и претећих разговора и писама у којима су запослени уверавани да ће остати без посла јер ће се велике корпорације наводно повући из Швајцарске.

Иако Социјалдемократска партије Швајцарске није успела у овом свом науму, алпска конфедерација и даље представља европску земљу са највише социјалне правде. Минулог пролећа у Швајцарској су ограничени бонуси менаџера, док левица настоји да у априлу следеће године на референдуму издејствује закон о такозваном основном дохотку у износу од 4.000 франака (3.250 евра). Ови потези, колико год некад деловали утопистички, чине се као једини конкретни потези европске (умерене) левице у свеопштој владавини неолибералног капитализма.

Левица делује апсолутно безидејно иако је економско-финансијска криза протеклих пет година избацила на површину огромну потребу да се у Европи мења актуелни концепт неолибералног капитализма који је у минулим деценијама само повећавао јаз између богатих и сиромашних, успешно извршавајући постепену офанзиву на сва социјална достигнућа радничког покрета у модерној историји. Штавише, у настојању да је у економском расту не престигну Кина, Индија и Бразил, Европа настоји да политиком штедње и константним смањивања социјалних давања, као и повећавањем слобода власника капитала на уштрб права радника, одржи предност у светској економији.

Европска левица, бар она која добија знатан број гласова, нема безмало ниједан сувисли одговор на актуелну форму капитализма чије се негативне последице за најшире слојеве становништва, а позитивне за оне најбогатије, откривају из дана у дан. Пре два дана објављени су резултати истраживања у Португалији, која грца под теретом економске кризе. Испоставило се да је у земљи у којој четвртина становништва живи у тешком сиромаштву или у ситуацији ризика од сиромаштва, 25 најбогатијих Португалаца само ове године повећало своје богатство за 16 одсто. Најбогатији Португалац је чак успео да за годину дана удвостручи своје богатство и то на 4,5 милијарди евра.

Овај сценарио догодио се у скоро свакој европској земљи, при чему су владе спасавале финансијски урушене банке и велике корпорације и то новцем пореских обвезника, често на уштрб издатака за образовање, научна истраживања, здравство и социјалну заштиту. На све то европске умерена левица, окупљена у Социјалистичкој интернационали, предложила је увођење политике подстицања привредног раста. Додуше, нико од њих није рекао да треба укинути политику штедње коју гурају конзервативци. Не, европски социјалисти истичу да „штедња није довољна”, при чему не дају ниједан конретан предлог како изменити актуелни систем који непрекидно генерише све већу друштвену неправду, а права радника враћа на период прве половине 19. века када су радници радили најмање 12 сати дневно, без права на боловање и одмор.

Да парадокс буде већи, упркос машинама и компјутерима чије је увођење у производни процес својевремено најављивано као начин на који ће човек мање радити а бити продуктивнији, данас уопште није неуобичајено да запослени ради 12 сати дневно баш као његов предак који је живео у време индустријализације. Притом није неуобичајено ни да променама закона то омогућавају баш владе којима владају социјалистичке/социјалдемократске владе, попут Хрватске у којој је ће радна недеља бити продужена на 60 сати. Још трагичнији парадокс је и чињеница да данас млади од 16 до 25 година представљају најобразованију генерацију у историји, а уједно и најнезапосленију.

На све то социјалисти немају конкретан одговор већ су прихватили неолиберални концепт капитализма као неминовност и у покушавају да у стилу неотачеровске социјалдемократије Тонија Блера „поправе капитализам”, али не превише. Тако је својевремено социјалдемократски канцелар Герхард Шредер у настојању да покаже да уме све што умеју и демохришћани усвојио реформу социјалне државе, под називом „Агенда 2010”, којом је смањена незапосленост у Немачкој али су права и социјална заштита радника драстично смањена. Тек сада његови наследници у СПД-у успевају да за Немце у преговорима са демохришћанима „освоје” увођење минималне наднице.

Засад ништа успешнији у „поправљању капитализма” није ни француски председник Франсоа Оланд од чијег избора су многи очекивали да ће бити окидач за реформе у целој Европи. Међутим, европски социјалисти само показују да желе, с једне стране, да задовоље потребе оних који плаћају велики рачун кризе, а с друге стране, да не наруше актуелни економски модел. У томе, очигледно, и лежи њихова актуелна слабост и безидејност. Политичари и интелектуалци левице, што разочарано примећује левичарски филозоф Славој Жижек, данас „воле револуцију, али она мора да буде макар у Грчкој, још боље ако је у Латинској Америци”, јер „револуција мора да буде далеко, да не ремети ваш живот”.