На поклоњењу у Пекингу

Док су минулих деценија аналитичари тек најављивали рађање велике и јаке Кине, сада се са сигурношћу може рећи да је својеврсна Америка трећег миленијума већ рођена на Далеком истоку. Још није у потпуности одрасла тако да се њен глас у међународној политици увек беспоговорно слуша, али сасвим сигурно њена нарастајућа економска, војна и спољнополитичка моћ чини да улива све веће поштовање код конкурената.

То се најбоље видело минуле недеље када је западни свет похрлио на „поклоњење” у Пекинг, доказујући да светска економска моћ, али и политичко-војна моћ на Пацифику, станује у дому црвеног змаја. Случајно или не, у званичну посету Кини у само неколико дана дошле су водеће политичке фигуре западног света, а свака посета је сликовито приказала колика је моћ Кине у данашњим економским и политичким односима у свету, али и колико су пекиншки гости спремни да одустану од својих ставова или вредности а све зарад економске користи или тактичког потеза на великој шаховској табли.

Далекоисточна турнеја америчког потпредседника Џозефа Бајдена показала је да Американци не желе да распаљују ратне игре са Кинезима, без обзира што не одустају од подршке својим традиционалним партнерима у кинеском окружењу – Јапану и Јужној Кореји. На конференцији за новинаре после сусрета са кинеским председником Си Ђинпингом, Бајден се вешто трудио да директно ни не помене спорна острва у Источном кинеском мору и то што је Кина проширила зону ваздушне одбране, већ је инсистирао на слаткоречивости у описима домаћина. То што су амерички бомбардери пролетели кроз новоуспостављену кинеску зону ваздушне одбране није поменуто у обраћањима, већ је Бајден истакао да „свет није спокојан” а разлог за то више видео у „озбиљним глобалним изазовима као што су климатске промене и енергетска безбедност” него у „регионалним питањима која стално ничу”. Чињеница да су Бајденови иступи били „у рукавицама”, за разлику од портпарола у Вашингтону који су изнели знатно тврђе америчке оцене кинеских потеза, можда најбоље говори да је између две силе на делу, како каже Обамина саветница за националну безбедност Сузан Рајс, коктел „неизбежног надметања и пожељне сарадње”.

Европљани, пак, при доласку у Пекинг не помишљају превише на „неизбежно надметање” или критике кинеске политике које износе у својим земљама. Напротив, њихов једини циљ је да што више зараде њихове компаније.

Француски премијер Жан-Марк Еро је у званичну четвородневну посету Пекингу дошао са делегацијом од око 100 људи, међу којима је било неколико министара, као и директор електрокомпаније ЕДФ која би требало да гради два нуклеарна реактора у Кини. Социјалистичком председнику Франсоа Оланду, засад, не пада на памет да направи гаф Николе Саркозија и да се састане са тибетанским духовним вођом далај ламом и тиме ризикује да их Пекинг стави „на дипломатски лед”. Извоз пољопривредних производа Кини, повећање кинеских улагања у Француску и успостављање трговинске равнотеже насупрот садашњем француском дефициту од 27 милијарди евра, више су него довољан политичко-економски путоказ за Париз.

То очигледно разуме и британски премијер Дејвид Камерон, који је због сусрета са тибетанским верским вођом морао годину дана да чека на посету Кини у коју је повео делегације од шест министара и 150 привредника и стручњака. Финансијски интереси његове земље су га очигледно натерали да заборави на далај ламу, људска права Тибетанаца или јачање демократије у Хонгконгу. Не само што су незванични извори у Даунинг стриту саопштили да Камерон не намерава више да се среће са далај ламом, већ је евроскептични премијер у Пекингу напрасно постао велики поборник Европске уније и што бржег успостављања споразума о слободној трговини између Кине и ЕУ.

Иако рад на овом споразуму није ни почео будући да су Брисел и Пекинг тек кренули да преговарају о споразуму који ће подстаћи међусобне инвестиције, Камерон је напрасно постао најгласнији заговорник да се ЕУ отвори према Кини. Разлог је нимало занемарљив: тај уговор би британској економији, према процени Лондона, донео 1,8 милијарди фунти годишње. Према свему судећи, довољна сума да Камерон заборави да је обећао да ће, ако буде реизабран, у 2015. организовати референдум о томе да ли ће и како Велика Британија остати или изаћи из ЕУ. Из далеке Кине, излазак Британије из ЕУ му изгледа знатно даљи него што тврди када је на Старом континенту.

Међутим, то неће променити чињеницу да Кинези Америку и даље сматрају за озбиљну силу, али да тако више не сагледавају ЕУ а камоли појединачно Француску, Немачку и Велику Британија, које су за њу само мале или евентуално средње економске силе. На Брисел се из Пекинга са респектом гледа само када је реч о питањима заштите конкурентности и трговине у којима, преко Европске комисије, ЕУ наступа јединствено. Изгледа је у Пекингу и Камерон схватио да се национални интерес Британаца боље остварује у европском заједништву. Само што то сигурно неће ускоро саопштити Британцима.