Историја са насловних страна

Ка­да је у ра­но по­под­не 25. ја­ну­а­ра 1904. пр­ви број „По­ли­ти­ке” из ру­ку кол­пор­те­ра раз­гра­бљен на ули­ца­ма Бе­о­гра­да, ма­ло ко је мо­гао да прет­по­ста­ви да ће да­нас нај­ста­ри­ји лист на Бал­ка­ну би­ти све­док епо­хе ду­ге 11 де­це­ни­ја и да ће над­жи­ве­ти чак шест др­жа­ва. Иако је њен осни­вач Вла­ди­слав Риб­ни­кар, под­но­се­ћи при­ја­ву вла­сти­ма, на­вео да ће но­ви­не би­ти по­ли­тич­ке, „По­ли­ти­ка” се тру­ди­ла да из­ве­шта­ва о све­му што је за­слу­жи­ло па­жњу чи­та­ла­ца.

Од нај­ра­ни­јих да­на но­ви­на­ри на­шег ли­ста би­ли су на ме­сту ва­жних до­га­ђа­ја, и ни­су би­ли са­мо за­пи­си­ва­чи – већ че­сто оштри кри­ти­ча­ри дру­штве­них и по­ли­тич­ких зби­ва­ња.

Нај­ве­ћи исто­риј­ски до­га­ђа­ји оста­ли су са­чу­ва­ни на стра­ни­ца­ма на­шег ли­ста, а ево ка­ко је „По­ли­ти­ка” из­ве­шта­ва­ла о не­ки­ма од њих:
„Од Бе­о­гра­да до по­след­ње се­љач­ке ко­ли­бе чуо се са­мо уз­вик про­тив ор­ди­нар­не оти­ма­чи­не”, за­бе­ле­же­но је на пр­вој стра­ни на­шег ли­ста у ок­то­бру 1908. по­во­дом анек­си­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Пе­сник Јо­ван Ду­чић, та­да јед­но од „По­ли­ти­ки­них” пе­ра, опи­сао је 16 го­ди­на ка­сни­је ка­ко су из­гле­да­ли да­ни у ко­ји­ма је про­не­та вест о анек­си­ји БиХ.

„На ме­не пад­не коц­ка да на­пи­шем на пр­вој стра­ни ли­ста ма­ни­фест за на­род. ’По­ли­ти­ка’ је иза­шла у на­ро­чи­том из­да­њу по­сле руч­ка, а већ по­сле под­не ве­ли­ке го­ми­ле све­та би­ле су ба­че­не на ули­цу. Бе­о­град је од­јед­ном из­ме­нио свој из­глед. Свет је био по­го­ђен том ве­шћу као но­жем и тад се тек ви­де­ло шта је Бо­сна за Ср­би­ју...”

На ра­том за­хва­ће­ном Бал­ка­ну, од 1912. „По­ли­ти­ка” је из­ве­шта­ва­ла о си­ту­а­ци­ји на бо­ји­шти­ма, док је лист у по­зну је­сен 1914. био пун на­ја­ва Ве­ли­ког ра­та. „Џи­нов­ска бор­ба ко­ју Ср­би­ја во­ди и сјај­не на­ше по­бе­де над Аустри­јан­ци­ма иза­зва­ле су ди­вље­ње це­лог све­та” уз­ви­ки­ва­ли су сре­ди­ном де­цем­бра 1914. про­дав­ци но­ви­на де­ло­ве тек­ста ко­ји је на­ја­вљи­вао упра­во за­по­чет Пр­ви свет­ски рат.

Са­мо не­ко­ли­ко пу­та за 110 го­ди­на „По­ли­ти­ка” је би­ла це­ла по­све­ће­на јед­ном до­га­ђа­ју, а баш то де­си­ло се 10. ок­то­бра 1934. „По­ги­нуо је краљ Алек­сан­дар Пр­ви, по­след­ње ње­го­ве ре­чи би­ле су: чу­вај­те Ју­го­сла­ви­ју” дра­ма­тич­но је об­ја­вље­но та­да, дан по­сле атен­та­та на це­лој пр­вој стра­ни „По­ли­ти­ке”.

Ви­ше од по­ла бро­ја 2. сеп­тем­бра 1939. по­све­ти­ли смо на­па­ду Не­мач­ке на Пољ­ску, ко­ји се де­сио дан ра­ни­је и озна­чио по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та. „Ју­че у зо­ру по­че­ле су бор­бе на це­лој пољ­ско-не­мач­кој гра­ни­ци, Ен­гле­ска тра­жи од Не­мач­ке да об­у­ста­ви опе­ра­ци­је, јер ће у про­тив­ном Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја би­ти при­ну­ђе­на да пру­жи по­моћ Пољ­ској”, би­ли су на­сло­ви ко­је су уз­ви­ки­ва­ли кол­пор­те­ри. Жу­ри­ли су та­да Бе­о­гра­ђа­ни да на­ба­ве свој при­ме­рак „По­ли­ти­ке” ка­ко би са­зна­ли де­та­ље о рат­ној сти­хи­ји ко­ја је тек по­че­ла.

По­сле го­то­во две и по де­це­ни­је, 22. но­вем­бра 1963, свет је по­тре­сло уби­ство пред­сед­ни­ка САД, а мно­ги су де­та­ље о овом до­га­ђа­ју са­зна­ли из на­шег ли­ста. „Ово је по­след­њи дан Џо­на Ке­не­ди­ја у Бе­лој ку­ћи, где ње­го­во те­ло ле­жи из­ло­же­но и где ће се да­нас од ње­га, по утвр­ђе­ном ре­ду, опро­сти­ти по­ро­ди­ца, се­на­то­ри, гу­вер­не­ри, ди­пло­мат­ски кор и чла­но­ви ка­би­не­та”, пи­сао је Ми­ро­слав Ра­дој­чић, до­пи­сник „По­ли­ти­ке” из Аме­ри­ке, а се­дам стра­ни­ца би­ло је по­све­ће­но са­слу­ша­њу Ли­ја Освал­да, зва­нич­но оп­ту­же­ног за уби­ство ко­ји не при­зна­је зло­чин, ре­а­го­ва­њи­ма Лон­до­на, Па­ри­за, Мо­скве, нео­др­жа­ном Ке­не­ди­је­вом го­во­ру...

„Ју­че у 15.05 умро је наш пред­сед­ник мар­шал Јо­сип Броз Ти­то”, био је на­слов на пр­вој стра­ни „По­ли­ти­ке” 5. ма­ја 1980. по­во­дом ве­сти ко­ја је шо­ки­ра­ла Ју­го­сла­ви­ју. Чи­та­о­ци су та­да мо­гли кроз на­ше тек­сто­ве да са­зна­ју све о чо­ве­ку ко­ји је три и по де­це­ни­је био на че­лу СФРЈ. Од 32 стра­не, 28 би­ло је по­све­ће­но Ти­ту.

Рас­пад Ју­го­сла­ви­је био је глав­на вест у „По­ли­ти­ци”, али и у чи­та­вом све­ту сре­ди­ном 1991, та­ко је 26. ју­на удар­ни на­слов био про­гла­ше­ње не­за­ви­сно­сти Сло­ве­ни­је и Хр­ват­ске. По­ред њих био је и текст ко­ји по­чи­ње упо­зо­ре­њем: „Стејт де­парт­мент по­но­вио став и да Аме­ри­ка не­ће при­зна­ти не­за­ви­сност Хр­ват­ске и Сло­ве­ни­је.”

Осам го­ди­на ка­сни­је, 24. мар­та у 20 ча­со­ва, та­ман ка­да је за­вр­ше­но пр­во из­да­ње „По­ли­ти­ке”, огла­си­ле су се си­ре­не ко­је су озна­чи­ле по­че­так НА­ТО агре­си­је. Вест је зах­те­ва­ла и ком­плет­ну про­ме­ну бро­ја. Док су па­да­ле бом­бе, из­ве­шта­ји на­ших до­пи­сни­ка из це­ле зе­мље при­сти­за­ли су у ре­дак­ци­ју: су­тра­дан је пр­ва стра­на би­ла по­све­ће­на на­па­ди­ма, уз тек­сто­ве о по­го­ђе­ним објек­ти­ма, ре­а­го­ва­њу са­ве­зне вла­де, али и Ру­си­је и Ки­не.

„Пре­до­ми­сли­те се док ни­је ка­сно”, пре­не­ла је „По­ли­ти­ка” и упо­зо­ре­ње ру­ског па­три­јар­ха Алек­си­ја Дру­гог, упу­ће­но НА­ТО агре­со­ри­ма. „Страх се лак­ше под­но­си у гру­пи”, са­ве­то­ва­ли су ле­ка­ри на­ше чи­та­о­це то­ком пр­вог да­на бом­бар­до­ва­ња, ка­да смо об­ја­ви­ли и упут­ство за пре­по­зна­ва­ње „ши­зе­ле” и „сми­ре­ле”, ка­ко су ка­сни­је го­то­во сви зва­ли си­ре­не ко­је су озна­ча­ва­ле по­че­так и крај уз­бу­не због бом­бар­до­ва­ња.

Че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је на­ша зе­мља је опет по­ста­ла „цр­на” свет­ска вест: „Атен­тат на пред­сед­ни­ка Вла­де Ср­би­је”, пи­са­ло је у вр­ху пр­вих се­дам стра­на „По­ли­ти­ке”, а на­ши но­ви­на­ри по­тру­ди­ли су се да от­кри­ју де­та­ље зло­чи­на над пре­ми­је­ром Зо­ра­ном Ђин­ђи­ћем, ко­ји је уби­јен 12. мар­та 2003. „Ђин­ђић пре­ми­нуо по­сле атен­та­та, у Ср­би­ји уве­де­но ван­ред­но ста­ње”, „Снај­пе­ри­ста пу­цао из згра­де”, „По­ку­шај да се про­ме­ни исто­ри­ја”, „Де­ло ’зе­мун­ског кла­на’”, са­мо су не­ки од на­сло­ва тек­сто­ва ко­је смо дан ка­сни­је об­ја­ви­ли.

По­ход на Ме­сец

„Ово је ма­ли ко­рак за чо­ве­ка, а џи­нов­ски за чо­ве­чан­ство”, ре­чи су Ни­ла Армстрон­га, аме­рич­ког ко­смо­на­у­та, ко­је је из­го­во­рио док је ле­вом но­гом за­ко­ра­чио на тле Ме­се­ца. Њих је пре­не­ла и „По­ли­ти­ка” дан ка­сни­је, 22. ју­ла 1969, по­све­ћу­ју­ћи пет стра­на јед­ном од нај­ве­ћих до­га­ђа­ја у исто­ри­ји чо­ве­чан­ства.

„Армстронг је био не­ве­ро­ват­но сми­рен, али ње­го­ва мај­ка је у тре­ну­ци­ма док је хо­дао по Ме­се­цу ре­кла да он ис­под ко­смо­на­ут­ског оде­ла тре­пе­ри, и, за­и­ста, у Хју­сто­ну су при­ме­ти­ли да му ср­це убр­за­но ку­ца”, ја­вљао је наш стал­ни до­пи­сник Алек­сан­дар Не­на­до­вић. А да су очи це­лог све­та би­ле упр­те у ди­рек­тан ТВ пре­нос, пи­са­ла је тог да­на „По­ли­ти­ка”, све­до­чио је и из­ве­штај ита­ли­јан­ске по­ли­ци­је да у вре­ме сле­та­ња на Ме­сец ни­је би­ло при­ја­ва кра­ђа. Баш у то­ку те но­ћи, об­ја­ви­ли смо у за­ни­мљи­во­сти­ма, па­ри­ски бар лан­си­рао је но­ви кок­тел „ме­се­чев по­го­дак”, бе­ба ро­ђе­на у Шкот­ској до­би­ла је име Нил Едвин Мајкл, а ло­вац у Ник­ши­ћу паљ­бом из пу­шке по­здра­вио је хра­бре ко­смо­на­у­те.

Но­бе­ло­вац Иво Ан­дрић

„У пре­пу­ној дво­ра­ни сток­холм­ског кон­церт хо­ла, у при­су­ству швед­ског су­ве­ре­на Гу­ста­ва Ше­стог, уру­че­не су злат­не ме­да­ље за Но­бе­ло­ве пла­ке­те на­гра­ђе­ни­ма, ме­ђу ко­ји­ма је и наш пи­сац Иво Ан­дрић. У исто­ри­ји свет­ске кул­ту­ре Ан­дрић је 55. пи­сац ко­ји је до­био нај­ви­ше ли­те­рар­но при­зна­ње”, об­ја­ви­ла је „По­ли­ти­ка” 11. де­цем­бра 1961. на на­слов­ној стра­ни, где је цен­трал­но ме­сто за­у­зи­ма­ла фо­то­гра­фи­ја на­гра­ђе­них.

„Ви сте овим при­зна­њем ба­ци­ли сноп све­тло­сти на књи­жев­ност мо­је зе­мље и при­ву­кли па­жњу све­та на ње­не на­по­ре да свет­ској књи­жев­но­сти и она да свој од­го­ва­ра­ју­ћи при­лог”, пре­не­ла је „По­ли­ти­ка” и Ан­дри­ће­ве ре­чи из­го­во­ре­не у Сток­хол­му, ко­је је те­ле­фо­ном дик­ти­рао наш из­ве­штач Бла­го­је Илић.

Ван­ред­но због 5. ок­то­бра

У сво­јој 110 го­ди­на ду­гој тра­ди­ци­ји „По­ли­ти­ка” је због ва­жних до­га­ђа­ја не­ко­ли­ко пу­та из­ла­зи­ла ван­ред­но. Та­ко је би­ло 26. ју­ла 1963, ка­да је Ско­пље по­го­дио ра­зор­ни зе­мљо­трес. Ван­ред­но из­да­ње „По­ли­ти­ке”, и то на 14 стра­ни­ца, об­ја­вље­но је у ка­сним ве­чер­њим са­ти­ма 5. ок­то­бра 2000, ка­да је у Ср­би­ји до­шло до де­мо­крат­ских про­ме­на.