Апсолутно поверење

Лидер напредњака Александар Вучић и до сада је био убедљиво најпопуларнији политичар у Србији, али је у недељу вече закорачио у нову, за њега непознату, просторију у којој станују и апсолутно поверење и апсолутна власт.

Грађани су на биралиштима фактички само легализовали стање у држави које траје још од формирања потоње владе, а које подразумева да се одлуке у овој земљи, па чак из домена комуналне инфраструктуре, нису могле доносити без Вучићевог аминовања. Бирачи су му сада указали апсолутно поверење и предали све дизгине власти у Србији.

Вучић данас наспрам себе има слабашну опозицију или је уопште нема, више него комотну скупштинску већину за доношeње свих, па и најтежих реформских одлука: нема комби партија, малих и великих партнера уцењивача чије апетите мора да храни, да прави труле компромисе, и зато му се владавина може учинити лагодном.

Таквој власти без јаких коректива највећа опасност је управо она сама, јер ако се стално не обуздава, има сасвим озбиљне предиспозиције да постане не само апсолутна него и апсолутно рђава.

У Србији је и раније било оних који су добијали апсолутну власт, али они који су је имали своје шансе нису искористили. Србију нису променили, али јесу драматично променили себе, сопствене банковне рачуне или егзистенцију њихових породица, љубавница или другова из средње школе.

Можда су и хтели најбоље, а неки су и покушавали да ураде нешто добро, али се нису изборили са „мангупима из властитих редова”, који су претварали државно у ничије, јавни интерес у парапартијски систем за лично богаћење, а читаво друштво у резерват за одумирање институција. Зато је и Вучићева велика победа прошла без велике еуфорије, јер и они који су дали глас и они који су тај глас добили као да наслућују шта Србију очекује.

Можда ће Вучић, како је и обећао у изборној ноћи, и радити више, изгарати на послу по 20 сати, вући по свету инвеститоре за рукав, али варају се они који мисле то бити његов први задатак.

Прво ће му стизати захтеви партијске армије да намири њихову жеђ за влашћу, јер, ако нисте заборавили, промена политичке мапе у Србији значи и промену свих који негде нешто одлучују, тамо где су привилегије, власт и моћ.

Лидер напредњака, хтео он то или не, мораће да се суочи са чувеним кадровским комисијама и демонтира ту матрицу негативне селекције. Када то буде урадио, решио је пола проблема, који се зове реформисање Србије. Али ће тешко реформисати српско друштво ако бисмо после политичке унификације добили и унификацију мишљења.

Сам Вучић тврди да добро подноси јавну критику. Ако је то тачно, онда нека на зид иза радног стола окачи слоган: „Критика је делотворна”.

Помаже у условима апсолутне подршке и потпуне политичке доминације да човек не скрене с курса или, што би народ рекао, да га власт превише не опије.