Десанка Максимовић

Десанка Максимовић, српска песникиња, приповедач, писац за децу, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности, сарађивала је непрекидно са „Политиком“ готово пет деценија.

Прву песму објавила је 1920. године у часопису „Мисао”, а четири године касније и прву збирку „Песме”.

 „Боже, ја знам да ме Ти не познајеш

случајно рука Твоја живот ми је дала,

случајно она ме диза и обара.

Боже, Теби је свеједно да ли је зала

пун живот мој, или добара...“

Ово је први стих песме „Посланица“, прве коју је Десанка Максимовић објавила у „Политици” на Божић 1927. године.

У следећем свечаном броју, о Васкрсу исте године, „Политика” објављује нову Десанкину песму:

„Већ давно је поноћи тица црна

заспала тешко на срцу мом,

а ја још уморно гледам.“

У наредних пола века Десанка је била редован сарадник „Политике”.

Када је „Политика” покренула посебну рубрику, а потом и подлистак „Политика за децу“, Десанка је деценијама објављивала прилоге у овој рубрици. Једна од најпопуларнијих књижевница на нашим просторима, током дуге и плодне каријере објавила је неколико књига прича које су читаоци прво могли да прочитају на „Политикиним” страницама посвећеним најмлађима.

                                     Десанка Максимовић

Десанка Максимовић је од 1924. до 1993. године објавила више од 50 збирки песама за одрасле и децу са укупно 1964 песме. Десанка је осим песама, објавила и три романа и више десетина приповедака за децу и одрасле и бројне путописе и репортаже, од којих су многе прво објављене на страницама „Политике”.

Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду, а повремено се бавила и превођењем, углавном поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

После дипломирања Десанка је прво радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. Као стипендиста француске владе провела је у Паризу годину дана на усавршавању, затим је радила годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији, данашњој Петој београдској гимназији.

Сима Пандуровић, чувени српски песник, један од славних сарадника „Политике”, одмах је препознао таленат код Десанке и стално је подстицао да пише поезију.

Десанка је често путовала широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима. Дружила се са Ивом Андрићем, Милошем Црњанским, Исидором Секулић, Бранком Ћопићем и другима.

Погођена стрељањем ђака у Крагујевцу 1941. написала је „Крваву бајку”, песму која ће бити објављена по завршетку рата.

„Та је песма записана, а не писана. У мени је било осећање мржње и револта. Када сам чула шта се збило у Крагујевцу, песма се сама у мени родила", испричала је књижевница деценијама касније.

На Видовдан 1989. године Десанка је присуствовала прослави шест векова од Косовског боја на Газиместану и у манастиру Грачаница којем је својевремено посветила потресну песму:

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети,

ко Богородице Милешеве и Сопоћана,

да туђа рука крај тебе траву не плеви,

да ти вране не ходају по паперти.

Њена поезија прожета је тананим емоцијама, била је и љубавна, и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна.

Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање”, „Стрепња”, „Грачаница“, „Крвава бајка“, „Пролећна песма”, „Опомена”, „На бури”, „Тражим помиловање”, „Покошена ливада”.

Никола Тркља

1. Слатко је бити сиромашан (25. 11. 1934)
2. Сећање – (6. јануар 1940)
3. Религија уцвељених – (6. јануара 1941)