Момо Капор
Субота је био дан када је Момо Капор долазио у редакцију „Политике”. Тај јутарњи ритуал био је устаљен и годинама се није мењао.
У временима без интернета, мобилних телефона, мејлова и осталих благодети савременог доба, новински текстови куцани су на писаћим машинама. Новинари су то радили у редакцији, а спољни сарадници су доносили текстове у секретаријат или директно код уредника.
За разлику од свих њих, Момо Капор је уз текст доносио и парче папира на коме се налазила и илустрација за текст који је написао за „Политику”. Његова чувена рубрика „011” (позивни број за Београд) излазила је у недељном броју.
Нешто пре поднева појавио би се на петом спрату, у Деску код уредника Викенд издања. Уз кафу, а понекад и ракијицу, почеле би да се испредају приче о домаћим и светским политичарима, фудбалерима, ценама на пијаци или времену. И тако годинама...
Као млад новинар имао сам срећу да једном приликом саслушам цео репертоар тих занимљивих догађаја, догодовштина и анегдота које је Момо препричавао.
Момо је волео новине, читао је све што му је допало шака. Наравно, увек је издвајао „Политику” коју је осликао на више својих слика и цртежа.
Када су га једном приликом питали за омиљене новине он је рекао да је „’Политика’ много више од новина, она је верни пратилац нашег живота“.
У једном од својих текстова у „Политици” Момо описује своју страст према новинама и новинарству:
„Као и остали, манијачки гутам огромне количине новина. Њихов јутарњи свежањ често је много тежи од намирница које носим са пијаце. Ту су, најпре, моје уобичајене, дневне новине, неколико илустрованих и недељних, онда страначке, оне са северозапада, пријатељске и непријатељске, информативне и њузмагазинске и оне леве, па десне – новине центра и опозиције...
Читајући новине, чини нам се да учествујемо и сами у некој великој драми у којој смо, у најбољем случају, тек само гласачи.
Дрогирани оловним слогом, ждеремо се што једне новине лажу, друге фалсификују чињенице, треће гњаве интелектуалистичким анализама, док су четврте, кобајаги, надмоћно изнад свега, па извештавају хладним стилом и тоном страних коментатора без икакве страсти.
Живот је, наиме, постао исувише сложен да би га могао описати само наш омиљени новинар на кога смо навикли као на шољу јутарње кафе.
Данас људи све теже успевају да се изборе за драгоцене часове осамљености у којима би се без остатка предали унутрашњем дијалогу са сенима давно умрлих писаца, мислилаца и мудраца.
Мноштво ствари нас развлачи на све стране, а реч и мисао све чешће замењује полудремеж пред лако сваривим сликама које трепере у телевизијској кутији – том петом зиду собе.
Сваке вечери телевизија изводи заносну аудио-визуелну успаванку која ће многе будуће генерације сасвим успавати и удаљити од књига и читања.
Зар је могуће да је у тим људима остало тако мало индивидуалистичког да пристају да из вечери у вече буду храњени истом духовном храном као и милиони других испред екрана? Зар не пожеле неки сопствени тајни пут ка суштини који једноставно могу да омогуће књиге?
Данашњи дечаци – будући писци мораће да се боре против телевизијског терора, баш као што смо се ми бранили од обавезне лектире коју нам је натурао дојучерашњи режим. Изгледа да свако поколење мора да издржи неку своју битку.
Укратко, када је реч о књигама, оно мало читалачке страсти коју у нама већ није убила телевизија докрајчиле су новине.
Одлучио сам да спасем душу и да их више не читам. Издржао сам пуних шест дана, а ево ме, опет, како их држим у рукама. Изгледа да сам слаб карактер?
Морао сам да видим шта сам написао у њима.“
Никола Тркља
1. Ђавољи куршум -
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
