Momo Kapor

Subota je bio dan kada je Momo Kapor dolazio u redakciju „Politike”. Taj jutarnji ritual bio je ustaljen i godinama se nije menjao.

U vremenima bez interneta, mobilnih telefona, mejlova i ostalih blagodeti savremenog doba, novinski tekstovi kucani su na pisaćim mašinama. Novinari su to radili u redakciji, a spoljni saradnici su donosili tekstove u sekretarijat ili direktno kod urednika.

Za razliku od svih njih, Momo Kapor je uz tekst donosio i parče papira na kome se nalazila i ilustracija za tekst koji je napisao za „Politiku”. Njegova čuvena rubrika „011” (pozivni broj za Beograd) izlazila je u nedeljnom broju.

Nešto pre podneva pojavio bi se na petom spratu, u Desku kod urednika Vikend izdanja. Uz kafu, a ponekad i rakijicu, počele bi da se ispredaju priče o domaćim i svetskim političarima, fudbalerima, cenama na pijaci ili vremenu. I tako godinama...

Kao mlad novinar imao sam sreću da jednom prilikom saslušam ceo repertoar tih zanimljivih događaja, dogodovština i anegdota koje je Momo prepričavao.

                                                   Momo Kapor

Momo je voleo novine, čitao je sve što mu je dopalo šaka. Naravno, uvek je izdvajao „Politiku” koju je oslikao na više svojih slika i crteža.

Kada su ga jednom prilikom pitali za omiljene novine on je rekao da je „’Politika’ mnogo više od novina, ona je verni pratilac našeg života“.

U jednom od svojih tekstova u „Politici” Momo opisuje svoju strast prema novinama i novinarstvu:

„Kao i ostali, manijački gutam ogromne količine novina. Njihov jutarnji svežanj često je mnogo teži od namirnica koje nosim sa pijace. Tu su, najpre, moje uobičajene, dnevne novine, nekoliko ilustrovanih i nedeljnih, onda stranačke, one sa severozapada, prijateljske i neprijateljske, informativne i njuzmagazinske i one leve, pa desne – novine centra i opozicije...

Čitajući novine, čini nam se da učestvujemo i sami u nekoj velikoj drami u kojoj smo, u najboljem slučaju, tek samo glasači.

Drogirani olovnim slogom, žderemo se što jedne novine lažu, druge falsifikuju činjenice, treće gnjave intelektualističkim analizama, dok su četvrte, kobajagi, nadmoćno iznad svega, pa izveštavaju hladnim stilom i tonom stranih komentatora bez ikakve strasti.

Život je, naime, postao isuviše složen da bi ga mogao opisati samo naš omiljeni novinar na koga smo navikli kao na šolju jutarnje kafe.

Danas ljudi sve teže uspevaju da se izbore za dragocene časove osamljenosti u kojima bi se bez ostatka predali unutrašnjem dijalogu sa senima davno umrlih pisaca, mislilaca i mudraca.

Mnoštvo stvari nas razvlači na sve strane, a reč i misao sve češće zamenjuje poludremež pred lako svarivim slikama koje trepere u televizijskoj kutiji – tom petom zidu sobe.

Svake večeri televizija izvodi zanosnu audio-vizuelnu uspavanku koja će mnoge buduće generacije sasvim uspavati i udaljiti od knjiga i čitanja.

Zar je moguće da je u tim ljudima ostalo tako malo individualističkog da pristaju da iz večeri u veče budu hranjeni istom duhovnom hranom kao i milioni drugih ispred ekrana? Zar ne požele neki sopstveni tajni put ka suštini koji jednostavno mogu da omoguće knjige?

Današnji dečaci – budući pisci moraće da se bore protiv televizijskog terora, baš kao što smo se mi branili od obavezne lektire koju nam je naturao dojučerašnji režim. Izgleda da svako pokolenje mora da izdrži neku svoju bitku.

Ukratko, kada je reč o knjigama, ono malo čitalačke strasti koju u nama već nije ubila televizija dokrajčile su novine.

Odlučio sam da spasem dušu i da ih više ne čitam. Izdržao sam punih šest dana, a evo me, opet, kako ih držim u rukama. Izgleda da sam slab karakter?

Morao sam da vidim šta sam napisao u njima.“

Nikola Trklja

1. Đavolji kuršum -

2. Politika u Njujorku 

3. Most na Jauku