Ivo Andrić

Nobelovac Ivo Andrić bio je „Politikin” saradnik gotovo pola veka. Jednom prilikom, kada je objašnjavao svoj angažman u najstarijem listu na Balkanu, rekao je:„Ja u ’Politici’ objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...”

Prisećajući se kako ga je Jovan Dučić nagovarao da piše za „Politiku”, Andrić je govorio: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u ’Politiku’ govoreći mi: Nemojte, Ivo, propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...”

Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik našeg lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem.

Ivo Andrić

Ivo Andrić se u jesen 1919. godine obreo u Beogradu koji je tih posleratnih godina bio „ratom osiromašen, mračan, siromašan, u ritama, bez hrane, osvetljenja i ogreva, razrovanih ulica, razrušenih kuća, napaćen, pust i hladan“.

Miloš Crnjanski je taj Beograd opisivao kao grad koji je još stenjao i patio od rana zadobijenih u ratu. Pun ožiljaka, on je tek malo ličio na prestonicu jedne nove evropske države. Beograd je bio nešto između grada, palanke i sela, s jasnim i vidljivim ostacima balkanske, tradicionalne varoši, ali i s nagoveštajima stidljive modernizacije i evropeizacije.

Andrić je u Beogradu brzo dobio posao u Ministarstvu vera, potom u diplomatiji, ali nastavlja redovno da objavljuje u „Politici”.

„San bega Karčića“ bila je prva priča koju je Ivo Andrić objavio u  „Politici” 1925. godine. Posle nje usledile su i druge priče i pripovetke.

„Politika” u tekstu „Briljantna diplomatska karijera“ podseća da je Ivo Andrić na prvu diplomatsku dužnost u Poslanstvu Kraljevine Jugoslavije pri Svetoj stolici stupio 7. marta 1920. godine. Do okončanja diplomatske karijere 5. aprila 1941. godine u Berlinu naš čuveni književnik službovao je u osam evropskih država i deset gradova: Rimu, Bukureštu, Trstu, Gracu, Marseju, Parizu, Madridu, Briselu i Ženevi.

Uz diplomatske veštine sticao je i ugled u svetu diplomatije. Zbog toga će i francuski list ,,Imanite”, kada je Andrić 1937. postao pomoćnik ministra spoljnih poslova, konstatovati: ,,Star 45 godina, to je čovek retke inteligencije koji je napravio briljantnu diplomatsku karijeru i koji se, u isto vreme, istakao i kao pisac.”

„Musolini, Hitler i Staljin su diktatori, njihovi sistemi su totalitarni i agresivni, zapadne demokrate su kolebljive i neodlučne”, pisao je tih godina Andrić.

Ivo Andrić u „Politici” 1933. godine objavljuje zanimljivu priču o mostovima: „Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

Veliki kameniti mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojače živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice.

Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka.

Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona.

I najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan.“

Nekoliko decenija kasnije, priča o jednom mostu u Višegradu biće nagrađena Nobelovom nagradom za književnost.

Andrić je nastavio da objavljuje svoje tekstove u „Politici” i posle dobijanja Nobelove nagrade i sticanja svetske slave.

Nikola Trklja

1. Mrak nad Sarajevom – (6. 1. 1931)
2. Bajron u Sintri – (6. 1. 1935)
3. Na latinskoj ćupriji – (7. 1. 1929)