Иво Андрић

Нобеловац Иво Андрић био је „Политикин” сарадник готово пола века. Једном приликом, када је објашњавао свој ангажман у најстаријем листу на Балкану, рекао је:„Ја у ’Политици’ објављујем, што би се рекло, од када знам за себе...”

Присећајући се како га је Јован Дучић наговарао да пише за „Политику”, Андрић је говорио: „Ја се и дан-данас сећам Дучића онаквог какав је био, стасит и наочит... Сећам се и кад ме је довео у ’Политику’ говорећи ми: Немојте, Иво, пропуштати прилику да сарађујете у ’Политици’, то је угледна кућа која је увек у стању да вам пружи извесну сигурност...”

Андрић је послушао Дучићев савет и не само да је до краја живота био верни сарадник нашег листа, већ је на Андрићев предлог редакција установила 1965. године књижевни конкурс за децу (конкурс за прваке матерњег језика „Политике за децу”) на чије је свечаности редовно долазио сa Десанком Максимовић и Бранком Ћопићем.

Иво Андрић

Иво Андрић се у јесен 1919. године обрео у Београду који је тих послератних година био „ратом осиромашен, мрачан, сиромашан, у ритама, без хране, осветљења и огрева, разрованих улица, разрушених кућа, напаћен, пуст и хладан“.

Милош Црњански је тај Београд описивао као град који је још стењао и патио од рана задобијених у рату. Пун ожиљака, он је тек мало личио на престоницу једне нове европске државе. Београд је био нешто између града, паланке и села, с јасним и видљивим остацима балканске, традиционалне вароши, али и с наговештајима стидљиве модернизације и европеизације.

Андрић је у Београду брзо добио посао у Министарству вера, потом у дипломатији, али наставља редовно да објављује у „Политици”.

„Сан бега Карчића“ била је прва прича коју је Иво Андрић објавио у  „Политици” 1925. године. После ње уследиле су и друге приче и приповетке.

„Политика” у тексту „Бриљантна дипломатска каријера“ подсећа да је Иво Андрић на прву дипломатску дужност у Посланству Краљевине Југославије при Светој столици ступио 7. марта 1920. године. До окончања дипломатске каријере 5. априла 1941. године у Берлину наш чувени књижевник службовао је у осам европских држава и десет градова: Риму, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу и Женеви.

Уз дипломатске вештине стицао је и углед у свету дипломатије. Због тога ће и француски лист ,,Иманите”, када је Андрић 1937. постао помоћник министра спољних послова, констатовати: ,,Стар 45 година, то је човек ретке интелигенције који је направио бриљантну дипломатску каријеру и који се, у исто време, истакао и као писац.”

„Мусолини, Хитлер и Стаљин су диктатори, њихови системи су тоталитарни и агресивни, западне демократе су колебљиве и неодлучне”, писао је тих година Андрић.

Иво Андрић у „Политици” 1933. године објављује занимљиву причу о мостовима: „Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.

Велики каменити мостови, сведоци ишчезлих епоха кад се другојаче живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се гнезде птице.

Танки железни мостови, затегнути од једне обале до друге као жица, што дрхте и звуче од сваког воза који пројури; они као да још чекају свој последњи облик и своје савршенство, а лепота њихових линија откриће се потпуно очима наших унука.

Дрвени мостови на уласку у босанске варошице чије изглодане греде поигравају и звече под копитама сеоских коња као дашчице ксилофона.

И најпосле, они сасвим мали мостићи у планинама, у ствари једно једино овеће дрво или два брвна прикована једно уз друго, пребачени преко неког горског потока који би без њих био непрелазан.“

Неколико деценија касније, прича о једном мосту у Вишеграду биће награђена Нобеловом наградом за књижевност.

Андрић је наставио да објављује своје текстове у „Политици” и после добијања Нобелове награде и стицања светске славе.

Никола Тркља

1. Мрак над Сарајевом – (6. 1. 1931)
2. Бајрон у Синтри – (6. 1. 1935)
3. На латинској ћуприји – (7. 1. 1929)