Ризница писане речи

У српској књижевности и уметности тешко да постоји значајнији писац или уметник који није био сарадник „Политике”. Неки од њих, као што је Бранислав Нушић, били су од оснивања новинари „Политике”, други, попут Иве Андрића, били су стални сарадници листа више деценија, а трећи, као на пример Милош Црњански, спадају у најславније репортере и путописце најстаријег листа у овом делу Европе.

Већина њих писала је приче, репортаже, песме, приказе, књижевне или позоришне критике. Бити сарадник „Политике” била је ствар престижа. Осим Нушића, Андрића и Црњанског сарадници „Политике” били су и Јован Дучић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, Слободан Јовановић, Бранко Ћопић, Вељко Петровић, Момо Капор...

У срцу Београда постоји необично место, духовно збориште, које крије причу о стварању културног идентитета целог једног народа. Стара зграде „Политике“, подигнута пре више од једног века, деценијама је била централа око које се окупљала српска интелектуална елита.

Рибникари су узели кредит, заложили код банака чак и породични накит, и подигли петоспратницу у којој су се окупљали најзнаменитији српски писци, новинари, сликари, уметници, дипломате, академици, професори...

Сви они, једном пригодном приликом, стали су у једну необичну причу која описује како су се мајстори писане речи окупљали у редакцији најстаријег листа на Балкану.

На крају просторије, десно од прозора који гледа на Поенкарову, око сточића, стоје Јован Дучић и Бранислав Нушић. Жучно се препиру око једног папира, текста на коме је, од исправки, више слова дописаних руком него писаћом машином.

То је чланак који „Политика” сутра објављује на првој страни.

Проглас народу. Наочити Херцеговац би да текст, ипак, мало „умије”, смири, а, с друге стране, Нушић би да га још мало „досоли” и заоштри.

Неколико корака даље, на средини просторије, иза носећег стуба, сто секретарице поред које стоји Милош Црњански.

Дошао да правда путне трошкове. Жали се на блато са банатских друмова које је претходних десетак дана походио.

На кошаву са Карпата и администрацију. С леве стране просторије ред од пет столова у низу.

За другим, препуним папира, са мастионицом и некаквом чудном фигурицом седи Иво Андрић. Ћути и преправља најновији рукопис. Седи већ добрих четрдесетак минута, а последњих петнаест трећи пут мења једну реченицу.

Никад није предао рукопис уреднику а да га бар три пута није прочитао.

У другој просторији на којој и није било врата, скроз до прозора, цупка Бранко Ћопић. Стоји испред стола уредника Живка Милићевића и чека да му прегледа текст. Кад је долазио први пут у „Политику” његово писаније је завршило у Живковој корпи за отпатке. Бранко студент, скромно обучен, стално погледује кроз прозор. Гледа на Поенкарову.

Доле, испод липе, стоји његов друг Милош, млади сликар. Чека га да оду у кафану код Расулека. Ту у близини, преко пута, где студентарија обично једе танке кобасице које су се продавале на метар.

Иза улазних врата, одмах кад се закорачи у велику собу, десно, налази се неколико обичних дрвених столица. Оних као из старих биоскопа. Ту седе и тихо разговарају Исидора Секулић и Десанка Максимовић.

Исидора јој препричава неки догађај док је била у Сокобањи, а Десанка је убеђује да заједно обиђу Бранковину, да види шта је лепота.

У малој соби на другом спрату угурана три сточића и неколико столица, а унутра људи као у трамвају. За првим столом Пјер Крижанић, до њега Љуба Ивановић, а у посету им дошли Мило Милуновић, Петар Лубарда, Јован Бијелић, Предраг Милосављевић, Милан Коњовић и Петар Добровић.

Донели цртеже за божићни додатак. Из ходника се зачу лупа врата од лифта и појави се, сав разбарушен, Вељко Петровић. Поздрави се с Милошем Црњанским и упита га кад ће да обиђе и Бачку а не само Банат.

Вељко се распитивао да ли је долазио Сима Пандуровић. Кад му рекоше да је Сима већ одлетео са Тином Ујевићем до Скадарлије и Вељко брже-боље замаче кроз врата.

Растко Петровић није долазио јер је синоћ са друштвом заглавио у Дечанској, а Сибе и Брана долазе ноћу да обиђу редакцију и словослагаче који су њихове стихове претакали у оловна слова.

Вељко окрену низ степенице и готово да се судари са Слободаном Јовановићем, скину шешир и настави својим путем. Слободан уђе у редакцију, поздрави се са Дучићем и Нушићем и упути се ка Рибникаревој канцеларији.

Ову и сличне приче о славном зборишту великана писане речи и данас шапућу зидови „Политикиног” здања подигнутог пре сто година. Упућенији се куну да и данас, кад дођете на Политикин трг, застанете испод липа, ослушнете мало боље, можете разабрати речи Јована Дучића како убеђује Иву Андрића да не пропусти прилику да сарађује у „Политици” јер је то угледна кућа.

Други опет тврде да ноћу шкиљи светло са прозора поред кога седи Бранислав Нушић. Редигује текстове из културне рубрике и смишља наслове. Некоме можда ова прича делује као нека антикварница српске духовности, али постоји невидљива и снажна линија која повезује Србију од пре сто година и Србију данас.

Та кривудава линија једна је од ретких вертикала која обичним шапатом збори и сведочи о постојању јединствене културне ризнице коју има српско друштво.

Времена се мењају, па нам се често чини да више нема ни великих уметника, ни великих идеја, нити великих подухвата. Ипак, постоји нешто што траје дуже од стотину година и што између својих кривих слова тврдоглаво чува и чврсто држи барјак писане речи у Србији.

Никола Тркља