Јован Дучић

Славни песник и дипломата Јован Дучић свој долазак у „Политику” једном приликом овако је описао: „То је било 1908. године. И ја сам неочекивано постао сарадник ’Политике’. Избачен сам био из министарства у интересу штедње и нашао се на улици.

Мој друг К. Кумануди зближио ме тада са Рибникарима. Они радо присташе да ми одмах повере књижевну хронику. Брзо сам прешао на уводни чланак.“

Дучић је уређивао књижевну хронику, вешто је писао и ликовне критике, пратио дневне догађаје из позоришног живота, али је писао и уводнике на првој страни листа.

                                                    Јован Дучић

Када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину 1908. године, „Политика” је на првој страни преко свих шест стубаца објавила драматичан „Проглас српскоме народу“ који је написао Јован Дучић.

„Београђани, отаџбина је у опасности, у питању је слобода српскога народа, у питању је будућност целога српскога племена, у питању је част читаве једне нације. Тренутак је судбоносан, Отаџбина је у опасности...“ писао је Дучић позивајући Београђане на велики народни митинг.

Наш чувени песник и дипломата свој новинарски опус везао је за „Политику” о којој је имао високо мишљење:

„’Политика’ је била један читав нови смисао. Многи су у Београду сматрали уљудни господски тон тога листа као доказ неборбености његових уредника; њихову непристрасност, као доказ њиховог трговачког опортунизма; њихов широки национализам, као доказ њиховог неинтересовања за такозвана горућа питања; њихово неговање књижевне критике и књижевног подлиска, као високопарност и надрикњиштво; њихово избегавање погрда, као непознавање националних реткости и сликовитих места!

Али је већина – увек наша мудра и поштена већина – брзо осетила шта је ’Политика’ донела са собом. Културни кругови брзо су осетили да ће тај нови лист успети да се намете у таквој једној средини безнадежних грађана који су нападани од разбојника по перу и варошких хајдука. Родила се нада да ће да преиначи сама ’Политика’ цео тон у нашем журнализму.“

Ове реченице Јована Дучића, написане пре 100 година, говоре о значају и утицају „Политике” на српско друштво почетком прошлог века. Чувени песник и дипломата живео је у време кад није постојао израз таблоид или жутило, ријалити, селебрити, спиновање, копи-пејст новинарство, али је знао да постоји простаклук, незнање и интелектуални бандитизам. Баш као и данас.

„Политика” је пример да чак и у Србији ствари могу да трају, али само ако су добро постављене и брижљиво неговане.

Јован Дучић био је блиски пријатељ браће Рибникар, а на десету годишњицу њихове смрти написао је дирљив текст о оснивачима „Политике” који су као српски официри пролили своју крв за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари.

„Ја сам лично био њихов друг у животу и на послу, и њихова успомена нигде ме није оставила. На Дрини су били официри, а у Београду су били генерали и војводе. Јер, у времену у коме су држали перо у руци, наша књижевност и новинарство животарили су – прва у идили, а друго у интризи.

Када се буде писала историја нашег великог рата, имена браће Рибникара биће исписана златним словима у низу јунака чију успомену имају поколења да чувају. Када се буде писала историја српског новинарства, имаће да им се ода велика заслуга за светли преокрет у развоју тог новинарства.

Два брата из легенде који својом крвљу заливају један исти бус. Они ће остати вечни у нашем дивљењу. Треба их спомињати одмах после кнеза Михаила, Штросмајера и Скерлића у питању националних заслуга.”

Јован Дучић је после две године новинарског стажа у „Политици” поново враћен у дипломатску службу. Од 1910. године био је српски аташе у посланству у Цариграду, а потом прелази у Софију.

Био је у посланствима у Риму, Атини, Мадриду, Женеви и Каиру, али је и тада писао за „Политику”. У свечаним бројевима објављиване су његове песме и репортаже из места у којима је службовао као дипломата.

Никола Тркља

1. Авентино – (7. 1. 1929)
2. Кнез Иво Војновић – (31. 8. 1929)
3. Песма о себи – (6. 1. 1932)