Зашто је одбачен Миле Боца

Београђанин Миле Боца има 51 годину, титулу магистра историје уметности и 15 година стажа. Нажалост, на бироу рада.

Миле има и церебралну парализу, од рођења, али га много више боли духовна парализа у нашем друштву, коју свакодневно осећа. Упркос свим декларацијама, заклињањима у људска права, солидарност и хуманизам, од Милета сви надлежни окрећу главу. А он само жели да ради, да добије своју шансу.

– Осећам да сам одбачен, спутан. Живим од мајчине пензије, она има 75 година. Болујем од церебралне парализе од рођења, али срећом нисам везан за колица. Потпуно сам способан да све радим сам и не постоје никакве препреке да радим било који посао у својој струци. Једина сам особа са хендикепом која је завршила историју уметности, односно магистрирала на овом факултету, али ме већ 15 година сви игноришу, окрећу главу на другу страну кад им се јавим. Много су обећавали и ништа нису испунили – прича Миле Боца у својој исповести за „Политику”.

Боцу и све оне суграђане који се суочавају са сличним проблемима обично називају „особама с посебним потребама”, па му изгледа да је то можда разлог што не може да нађе посао ни приближно у складу са својим квалификацијама.

– Као магистар историје уметности могао бих да радим у библиотеци, архивима, институтима, музејима, заводу за заштиту споменика и у свим институцијама сличног типа. Дипломирао сам на Катедри за историју уметности у Београду 1998, а магистрирао 2008. По оцени лекарске комисије Националне службе запошљавања, утврђено је да немам препреке за обављање посла који је у складу с позивом магистра историје уметности. Да је тако, сведочи и чињеница да сам од априла 2005. до новембра 2006. волонтирао у Народној библиотеци Србије – објашњава наш саговорник.

Ступањем на снагу Закона о запошљавању лица с хендикепом 2010, Боца се понадао да су се коначно стекли услови да се и он запосли.

– Тако би се моја ситуација на егзистенцијалном, емотивном и сваком другом пољу из темеља променила. Но, до тога није дошло. И поред тога што се у Закону говори о запошљавању једне особе с хендикепом на 24 упослене, односно по једној на сваких следећих 50, то је, изгледа, немогуће остварити, јер држава издваја само за доприносе и пензионо осигурање. Друго, све државне установе радије су пристале да у буџет уплаћују новац који би се користио за отварање нових радионица у којима би се упошљавала лица са хендикепом. Али, све установе у којима сам аплицирао правдале су се непостојањем слободних радних места и немогућношћу да ми исплаћују лични доходак – наводи Боца.

Од пре две-три године појавио се и додатни „проблем” – ММФ, али је Милету већ одавно све јасно. Огуглао је већ на све изговоре и лажна обећања.

– Од 2004. године у више наврата обраћао сам се молбама и захтевима бројним институцијама, почев од Националне службе за запошљавање, али ми ни они не могу помоћи, јер не могу да утичу на било кога да запосли лице са инвалидитетом. Писао сам институцијама културе, музејима, архивима, галеријама, библиотекама, заводима за заштиту споменика. Покушавао сам да допрем до надлежних и путем интернета, али и личним контактом, обијао прагове разних институција. Узалуд – објашњава Миле.

Установе које је држава наменски организовала са задатком да упосле лица са хендикепом углавном ангажују особе са осмогодишњим или средњошколским образовањем, најчешће занатског типа, као што су машинбравари, заваривачи и слично, истиче овај магистар историје уметности. Боца тврди да се у истом периоду у установама културе запослио велики број лица, не само у Београду него и у другим градовима, упркос „усклађивању са ММФ-ом”.

– Не видим објашњење због чега ми се ускраћује законом прокламовано право на запослење. Куцао сам и на врата министарстава културе, економије и регионалног развоја, правде, просвете и науке, обраћао се заштитнику грађана, људима из политичког живота, па и градоначелнику, Скупштини града... Не знам шта још треба да урадим – каже Миле Боца, који, упркос свему, не губи наду.