Поезију покушавају да мере кантаром

Награду „Десанка Максимовић” добио је Петар Пајић (1935), песник, приповедач, сатиричар, писац за децу. Рођен је у Ваљеву, дипломирао је на Филозофском факултету у Београду – Група за југословенску и општу књижевност. Радио је као новинар у Радио Београду. Аутор је збирки песама: „Дан” (1958), „Љубав у брдима” (1962), „Чисто доба” (1968), „Светле Горе уз мора” (1978), „Ослобађање Ваљева” (1989), „Србија је на Робији” (2002), „Најлепше песме Петра Пајића” (2004), „Када су Срби читали ушима” (2009), књига прича: „Погибија мога деде” (1978), „Машта свих Гавриловића” (1989), „Приче о Пипу” (2001). Добитник је наших најугледнијих књижевних награда. Награда „Десанка Максимовић”, како рече Бошко Сувајџић, председник жирија, враћа се кући, у Ваљево.

Како се осећа песник када признање стигне из завичаја?

За мене је завичајна зато што носи име моје земљакиње Десанке Максимовић и што се додељује у Бранковини, нашем заједничком завичају. Не верујем да су је досадашњи песници који су је добијали осећали као завичајну. Једино ако нам је свима цела Србија завичај. Иначе, од свих награда које сам до сада за поезију добио, ова ми је посебна.

Награда носи име највеће српске песникиње. Да ли би писци, који добијају ову награду, требало да певају у „Десанкином духу”?

Свако пева својим гласом, свако има свој стил. Али оно што би требало да буде заједничко – то је да сви буду на истој поетској стази. Када је у питању стаза коју настављамо после Десанке, то је она на којој су Бранко Радичевић, Момчило Настасијевић, Ђура Јакшић, Милош Црњански, као многи савремени песници, међу којима су и Стеван Раичковић, Љубомир Симовић, Слободан Ракитић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного... А био је један частан песник, Новица Тадић, који је, поштујући Десанку, одбио да прими награду, јер је сматрао да су различитих поетика. А шта значи песничка стаза? У овом случају она је пре свега стаза родољубља, што значи да је национално обојена. То је српска стаза. Сада, у овом времену, она није популарна. Чини ми се да је мода захватила и поезију, па крећемо често стазама које нису наше.

Шта је заједничко у вашој поезији и поезији Десанке Максимовић?

Заједнички нам је пре свега језик. Осећамо га на исти ваљевски начин. Познато је да он има неутралан акценат и да не може да се имитира и карикира. Рецимо, у нашим телевизијским серијама сви говоре језиком који служи за исмејавање Срба из Србије. Једино код Срба – фолклорни јунак је негативац. Срби су изгубили свог Еру, који је доскакао и судији и кадији, и уместо њега увели на сцену Милојицу и Радојицу, јајаре, без части и образа. То је урађено много раније, у Брозово време, али се провлачи до дана-данашњег. Не треба, кроз такве јунаке, исмејавати језик којим је исписана и понајбоља српска литература, језик Боре Станковића, Стевана Сремца и Драгослава Михаиловића.

Многе ваше песме, пре свих „Србија”, која почиње стихом: „Србија је на робији”, ушле су у народ. Многи их рецитују, а и не знају ко је њихов аутор?

Боље да се зна песма, него да се не зна песма, а зна аутор. У њој, руку на срце, није много лепог речено о Србима, а једино се они нису наљутили и побунили против песме. Прихватили су је и постала је скоро народна. Наљутили су се политичари, као душебрижници, који штите и бране свој народ од самог народа. Нисам се надао да ће ова гротескна песма постати моја најпопуларнија песма. Она сада живи сама за себе, одвојила се чак и од аутора, и поезије коју он пише.

Све чешће се говори о умирању поезије, а ви верујете да Срби „читају и ушима”?

Време је антихриста, време је антипоезије. И Бога, и поезију, замењују долар и евро. Све постаје роба, која се мери на килограме, па тако и поезију, која је чист дух, покушавају да мере кантарима. Поезија је у језику, свака реч памти оно што је архетипско. Уосталом, како пише у „Библији”: „У почетку беше реч”, и од ње све је постало. Сматрам да ће на крају остати само реч и њено памћење. Колико не можемо без поезије, показало се када смо били у турском ропству, када је престала да се ствара писана књижевност, наставили смо усмено да је стварамо и Срби су је тада „читали ушима”.

Пишете и прозу. Време у којем живимо нуди обиље материјала за ваше сатиричне текстове с црнохуморном жаоком?

Наша стварност је сама по себи најбоља сатира. Међутим, не може се рећи да је хуморно то што се добар део народа храни по контејнерима, што се против беле куге боримо смањујући надокнаду породиљама, што о омладини водимо бригу шаљући је у кафиће, а не на радна места. То није хуморно. Сатира може бити уперена једино према онима који су нас довели до овакве ситуације.

У „Српској књижевној задрузи” недавно је одржан научни скуп о идентитету српског језика и културе. Стиче се утисак да држава мало води рачуна о језику, књижевности, писму, култури уопште?

Србима су украли језик. Прво Хрвати, а затим и све новокомпоноване нације, црногорска и бошњачка, а вероватно ће их још бити. Зачуђујуће је да су наше најмеродавније институције, и појединци, најчешће равнодушни, према свему шта се дешава. За заборављање српског језика, криви су и сами Срби. У дијаспори, када се нађу у другом окружењу, брзо забораве матерњи језик и тиме се хвале. Скуп у „Српској књижевној задрузи” је за сваку похвалу, али он нема ту важност и тежину коју би, рецимо, имала САНУ, Матица српска или српске језичке катедре, код нас и у свету. Није у питању само језик, већ и писмо. У Уставу пише да је ћирилица званично писмо у Србији, Међутим, Устава се не држе ни они који су га писали. Зачуђујуће је колико се оглушују и сами грађани, и сви они који би требало да воде бригу о језику. Зар не можемо, као Израелци, да уведемо закон да свако ко отвара фирму мора прво натпис да испише ћирилицом, а испод ако хоће може и на кинеском.

Зоран Радисављевић