Опрез, џип на прузи

По узору на разбојнике са Дивљег запада, који су заустављали возове постављањем стена на шине, а потом их натенане пљачкали, пре два дана у Београду учињен је сличан препад. Уместо железничке композиције метa су били трамваји којима се у срцу главног града није испречила каменчуга већ непрописно паркиран џип. Путници јавног превоза нису остали без новца и драгоцености, али им је украдено – време. Јер, надлежнима је требало шездесетак минута да „гранд чироки”, грдосију тежу од тоне, упрте на „паука”. Десетак закрчених трамваја, због којих је дорћолска Улица цара Душана изгледала као депо ГСП-а, тек тада је могло да крене.

Џип је регистрован на једног Земунца, око тридесет година. За прекршај, малтретирање путника, бахатост, платиће мандатну казну за непрописно паркирање од 5.000 динара и трошкове транспорта и лежарине, између 15.000 и 20.000 динара.

Пет, шест пута у различитим периодима сваког дана у Београду неко не хаје како је оставио ауто. Међу заточеницима нечије ноншалантности остану школарци, запослени којима прети смањење плате уколико задоцне, они који су пошли на преглед код лекара а немају за такси, они који пазе да не угрозе друге...

Блокирање саобраћаја, заграђивање возила, бахатост нису само специјалитет локалних „мангаша”. Срђан Миливојевић, бивши посланик Демократске странке, паркирао је пре месец, два „шкоду октавију караван” усред Ресавске улице тако да нису могли да пролазе трамваји.

Ако је прекјуче на Дорћолу надлежнима требало сат времена да се уз сву расположиву опрему изборе с кабастим четвороточкашем, шта се тек дешава широм Србије. Не само због тога што се може претпоставити да су паркинг службе у унутрашњости слабије опремљене, већ у местима где се сви знају није ни лако померити возила у прекршају. Зна се ко су главне „батице”, којима се из страхопоштовања гледа кроз прсте за свакојаке преступе. А тек у мањим местима, где су сви род једни другима... Како радник локалне надлежне службе да уклони непрописно паркирани статусни симбол, кад се може испоставити да је власник џипа баш његов пашеног, брат нерођени, сестрић јетрвине заове...?

Померање „гранд чирокија” с дорћолске пруге више је изузетак него правило и само још један пример раскорака између доношења и спровођења прописа. Политичари који кажу да желе да нас уведу међу напредне западне државе, па преписују европске правне акте, не воде рачуна о томе да дизање руку у скупштини треба да резултира неприкосновеним ауторитетом државе када је реч о примени параграфа.

Поређење са Дивљим западом, сад је јасно, није прејако.

Јер, ако осим закона не променимо и себе, на путу смо да у породицу „уређених западних држава” уђемо као својеврсни Дивљи запад.