Обећања

Сви путеви воде у Рим, али нису сви путеви добри, промућурно је неко допунио максиму која је важила у Римском царству. На овај начин могао би да буде описан и спољнополитички правац Србије – сви путеви воде у Брисел, али...

Тако је јуче, баш на дан када је немачка канцеларка Ангела Меркел уз све почасти у Берлину примила премијера Александра Вучића, Београд посетио белоруски председник Александар Лукашенко. И док нико не спречава Србију да упоредо са путем ка ЕУ гради пријатељства са остатком света, неки европски амбасадори у Београду су се лецнули што се овде појавио државник којем је забрањен улазак у Европску унију. Други су помислили да је подударност термина посета резултат жеље Србије да се не замери ни Истоку ни Западу, односно да настави да игра на оба разбоја истовремено, као својевремено Јосип Броз.

Било како било, оно што се незванично може сазнати од европских дипломата јесте да је неке од њих разљутила Лукашенкова посета Београду, или барем њен тајминг. Они збуњено ових дана анализирају да ли Србија има две спољне политике – председникову и премијерову – или можда њих двојица у односима са ЕУ играју игру „доброг и лошег полицајца”.

Европљани званично нису рекли ништа, ни добро ни лоше, о посети Лукашенка, док и председник и премијер Србије неуморно истичу да им је улазак у ЕУ главни спољнополитички приоритет. Меркелова је јуче примила Вучића и због тога што је минуле две године испунио сва дата обећања (која се тичу нормализације односа са Косовом), али посета Лукашенка на дневни ред поставља питање да ли власт у Београду испуњава обавезе које је преузела када су у питању санкције према Белорусији.

Многи су можда заборавили да се Србија 2012. придружила санкцијама ЕУ против 232 особе (међу којима је и Лукашенко), због кршења људских права и репресије над опозицијом у Белорусији. Придружила се, али их у пракси никад није применила.

ЕУ је санкције Лукашенку продужила до краја октобра 2014, али Србија је јуче поручила да то за њу не важи. Српски званичници можда желе да воде политику из времена Јосипа Броза Тита, али не може се занемарити чињеница да Србија није Титова Југославија, да није четврта војна сила у Европи, као и да није земља предводница покрета несврстаних.

То не значи да Србија не може да балансира између Истока и Запада. Може, али онда никоме не би требало да обећава оно што не намерава да испуни. Ни Европљанима, ни Русима, па ни Белорусима. Тако ће имати више основа да тражи и бржу путању ка Бриселу и економске повластице Русије и Белорусије.