Obećanja

Svi putevi vode u Rim, ali nisu svi putevi dobri, promućurno je neko dopunio maksimu koja je važila u Rimskom carstvu. Na ovaj način mogao bi da bude opisan i spoljnopolitički pravac Srbije – svi putevi vode u Brisel, ali...

Tako je juče, baš na dan kada je nemačka kancelarka Angela Merkel uz sve počasti u Berlinu primila premijera Aleksandra Vučića, Beograd posetio beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko. I dok niko ne sprečava Srbiju da uporedo sa putem ka EU gradi prijateljstva sa ostatkom sveta, neki evropski ambasadori u Beogradu su se lecnuli što se ovde pojavio državnik kojem je zabranjen ulazak u Evropsku uniju. Drugi su pomislili da je podudarnost termina poseta rezultat želje Srbije da se ne zameri ni Istoku ni Zapadu, odnosno da nastavi da igra na oba razboja istovremeno, kao svojevremeno Josip Broz.

Bilo kako bilo, ono što se nezvanično može saznati od evropskih diplomata jeste da je neke od njih razljutila Lukašenkova poseta Beogradu, ili barem njen tajming. Oni zbunjeno ovih dana analiziraju da li Srbija ima dve spoljne politike – predsednikovu i premijerovu – ili možda njih dvojica u odnosima sa EU igraju igru „dobrog i lošeg policajca”.

Evropljani zvanično nisu rekli ništa, ni dobro ni loše, o poseti Lukašenka, dok i predsednik i premijer Srbije neumorno ističu da im je ulazak u EU glavni spoljnopolitički prioritet. Merkelova je juče primila Vučića i zbog toga što je minule dve godine ispunio sva data obećanja (koja se tiču normalizacije odnosa sa Kosovom), ali poseta Lukašenka na dnevni red postavlja pitanje da li vlast u Beogradu ispunjava obaveze koje je preuzela kada su u pitanju sankcije prema Belorusiji.

Mnogi su možda zaboravili da se Srbija 2012. pridružila sankcijama EU protiv 232 osobe (među kojima je i Lukašenko), zbog kršenja ljudskih prava i represije nad opozicijom u Belorusiji. Pridružila se, ali ih u praksi nikad nije primenila.

EU je sankcije Lukašenku produžila do kraja oktobra 2014, ali Srbija je juče poručila da to za nju ne važi. Srpski zvaničnici možda žele da vode politiku iz vremena Josipa Broza Tita, ali ne može se zanemariti činjenica da Srbija nije Titova Jugoslavija, da nije četvrta vojna sila u Evropi, kao i da nije zemlja predvodnica pokreta nesvrstanih.

To ne znači da Srbija ne može da balansira između Istoka i Zapada. Može, ali onda nikome ne bi trebalo da obećava ono što ne namerava da ispuni. Ni Evropljanima, ni Rusima, pa ni Belorusima. Tako će imati više osnova da traži i bržu putanju ka Briselu i ekonomske povlastice Rusije i Belorusije.