Полемика Британаца о улози Србије у Великом рату

Покушај да се кривица за избијање Првог светског рата припише Србији датира од самог почетка ратног сукоба, а међу првима оптужбе је изнела и Мери Едит Дарам, британски антрополог, још у децембру 1914. године. Кампању је наставила и у ратним годинама кроз полемику са познатим британским историчарем Робертом Ситон-Вотсоном. Њихова писма никада нису објављена ни у Великој Британији, а до њих је, спремајући своју докторску дисертацију у Лондону, дошао Александар Растовић, ванредни професор Опште историје 20. века на Филозофском факултету у Нишу, о чему је говорио на међународном скупу „Срби и Први светки рат”, управо одржаном у Српској академији наука и уметности.

Добар познавалац балканских прилика, Мери Дарам је од 1900. године боравила бар петнаестак пута на Балкану и Србији: најпре у служби британског Форин офиса, а потом због својих антрополошких истраживања.

– Мери Дарам је аутор неколико студија о Балкану и Србији. Њена веома објективна књига „Кроз српске земље”, из 1903. године, преведена је и на српски. Ту је реално представила политичке прилике, навела да су Срби патили најпре под турском, а потом аустријском влашћу, писала је о географији и култури српског народа. Потом се 1911. десило потпуно „помрачење”, одлази на простор Албаније, почиње да ради у прилог албанске независности, поставши њихов ватрени лобиста што ће остати до краја живота – истиче Александар Растовић.

Тада настаје и њена књига „Планинска Албанија”, због чега је Албанци заузврат називају „албанском краљицом”. Почињу оптужбе на рачун Србије и В. Британије за коју је сматрала да је 1918. помогла стварање југословенске државе.

– Професор Ситон-Вотсон са њом полемише јавно од 1920. године, а потом и писменим путем све до 1929. Позивајући се на различиту архивску грађу (аустријску, српску, немачку, британску), научно и аргументовано оспорава њене тврдње око одговорности српске владе за избијање рата. Полемика садржи 20 писама која се чувају у фонду личне преписке која је похрањена у библиотеци Школе за словенске и источноевропске студије у Лондону – каже Растовић.

Према његовим речима, у ревији „Нова Европа”,чији је оснивач Вотсон, Мери Дарам објављује 1920. тeкст у којем истиче да ова редакција прима  новац од југословенских власти да би заступала њихове интересе.

– Мери Дарам наводи да су Никола Пашић и Стојан Протић, као министар унутрашњих дела,знали ко је убица аустријског престолонаследника. Она претпоставља да је Пашић очекивао да се Аустрија неће усудити да уђе у рат са Србијом, а атентат, ако успе, донеће му већу политичку моћ коју то тада није имао. У писмима Вотсону из 6. и 14. марта 1925. године, Мери Дарам поновила је да је атентат испланирао шеф обавештајне службе српског генералштаба Драгутин Димитријевић Апис, позивајући се на сведочење званичника Арнолда Фостера коме је, како је навела, велики број људи у Београду потврдио да је српска влада знала све о атентату. Упозорење које је Никола Пашић упутио аустријским званичницимапреко Јована Јовановића Пижона, српског посланика у Бечу, да се спрема нека акција против аустријског престолонаследника,Мери Дарам је оценила као „блеф српске владе” – каже наш саговорник.

Енглескиња 1925. објављује књигу „Сарајевскиатентат”, пише о умешаности владиних службеника у атентат, и то Милана Цигановића и Воје Танкосића, као и Драгутина Димитријевића Аписа који је, како је истакла, дао подстицај за извршење тог чина.

– Мери Дарам је оправдавала ултиматум аустријске владе упућен Србији, чак и његову најспорнију одредбу о учешћу аустријских официра у истрази убиства на њеној територији. Сматрала је да је Аустрија у праву када оптужује Димитријевића, Танкосића и Цигановића за учешће у атентату, као и српску владу, јер прву двојицу није открила и ухапсила, а трећем је дозволила да као њен државни службеник побегне и тако се спаси казне за злочин – каже Растовић.

И Ситон-Вотсон је онда штампао своју књигу „Сарајево, студија о узроцима светског рата” 1926, где је уврстио грађу из берлинских и бечких архива, и британских докумената.

– Вотсон износидасу три чињенице непобитне: да је Сарајенски атентат био само крајњи догађај у једном спонтаном покрету који је настао у Босни и Хрватској, а који Србија није могла да спречи; да је Аустрија са своје стране још у годинама пре рата систематски припремала покоравање Србије и да се одлучила да остане при своме нападачком држању, када је сазнала да јој је помоћ Немачке осигурана – напомиње Растовић.

Како додаје, Ситон-Вотсон закључује да атентат није дело званичне Србије,  већ чин појединаца, чланова организације „Црна рука”, која је у том тренутку била у великом сукобу са београдском владом. Помиње и да је аустријски министар, гроф Берхтолд атентат видео као одличан повод за рат и прилику да придобије јавног мнења. Његов циљ је био изненадни напад на Србију, без претходне објаве рата, јер је Аустрија, како је истицао, већчетири пута намеравала да нападне Србију: 1908, 1912–1913, у зиму 1913. и непосредно пре атентата у Сарајеву.

– Од тренутка ступања на дужност 1906. године шеф аустроугарског генералштаба Конрад фон Хецендорф залагао се за уништење Краљевине Србије. У српској држави видео је опасност за остваривање аустријских  циљева на Балкану. У писму аустријском министру спољних послова Еренталу, од 18. децембра 1907, напоменуо је да му је још приликом окупације БиХ 1878. постало јасно да се „решење југословенског проблема има наћи само у Србији, дакле једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анексија Србије”. Аустрији је, дакле, био потребан само повод за рат, а после атентата створили су услови за остваривање замисли о свеопштем рату – наглашава Александар Растовић.

Уз све то, како додаје,  ултиматум од десет захтева, који је  испостављен званичној Србији јула 1914, Едвард Греј, шеф Форин офиса је, у писму упућеном Маурицију Бунсену, британском посланику у Бечу, оценио као „најгори документ који је икад једна држава упутила другој независној држави”.

Мирјана Сретеновић