Још мало даље, до обала Дрине

Још само топал пепео покрива земљу, где је догорела ватра око које смо провели последњу ноћ на тлу своје Отаџбине. На сахат хода од границе ухватио нас је синоћ дубок мрак и принудио да преноћимо на влажној утрини крај друма. Скромна ватрица, коју смо једва стекли, није нам могла огрејати промрзла тела, још мање душу, око које се сваког дана хватао све дебљи слој леда. Нисмо ни спавали; то је био само полусан, који нам је мраз наметао пре но умор. Ваљало је кретати, мада је дуго још до зоре, јер зао је то сан што га мраз намеће; ваља га се покретом отргнути.

Зору тек наглашава водњикаста нека светлост, под којом се почињу назирати, али не и разликовати, облици који су досад чинили једну целину са мраком. На сивом небу догоревају звезде, као кандила у којима је дотрајало уље. Месечина још тајанствено продире, те се под неодређеном светлошћу, која се рађа у сусрету дана и ноћи, приказује све увеличано: дрвета далеко бацају сенке, џбунови велики као шуме, а јеле, које ките подножје Проклетија, изгледају као скелети горостаса, опружених руку.

Друм пуст губи се у јутарњој магли, која се већ сабрала и чини да све иза ње изгледа врло удаљено. Тим друмом поћи ће замало велике поворке изгнанога народа, који ће сад ускоро зора пробудити.

Тишина као у гробници; све спава. Спава и сила која је завитлала косом над нашим главама, спавају и наши болови. Из даљине само, негде из планинских дубина, чује се арлук вука и продире ти кроз душу као крик смрти. На тај се арлук, прибирајући последњу снагу своју, целим телом стреса усамљени коњ, који већ два дана, осуђен на смрт и напуштен од својих, непомично стоји крај друма, без хране и воде, тупо гледајући у даљину и подајући се смрти, која гa поступно осваја.

Што ближе магли, у коју друм залази, то се све више разређује и удаљава, и на крају тамо, где се друм у њој потпуно губи, догледа се усред равнице, као камилина грба, високи камени мост, који паше Дрим и бележи границу Краљевине Србије. Донде још газимо по светоме тлу своје Отаџбине, донде још бићемо на своме дому, а кад тај мост пређемо, бићемо изгнаници, бићемо бескућници, бићемо деца без отаџбине.

Као што смо на далеком путу довде свакога дана бројали по један нови губитак наше Отаџбине, која се све више и више сужавала, тако овде сад већ сваким кораком који чинимо осећамо како се ближимо губитку и последњега слободног комада њена. Као осуђеник на смрт, што најпре дане, а кад сване дан извршења пресуде, броји сате и минуте свога живота. И колико смо се до сада на овоме тешком путу увек споро и тромо кретали, иако је требало журити испред непријатеља, толико ми се сад чинило као да сувише журимо: сувише брзо пролазимо крај поспалих села, крај оголелих дрвета, крај мртвих џбунова.

Лакше, лакше, не напуштајмо тако брзо још ову стотину метара слободне Србије! Колико је то малено, колико сићушно, колико безначајно, па ипак – драго је, наше је, слободно је још! Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, неће више бити слободе до онога парчета које покрива наша стопа, и које ћемо, праштајући се од своје Отаџбине, целивати и залити сузама. Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, за нама ће већ бити наша крвава Отаџбина, а пред нама далеки и незнани путеви болова и страдања. Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, сагледаћемо границе, до којих је допирало наше надање, а иза којих настаје наша безгранична тежња.

Лакше, лакше, не напуштајмо тако брзо још ову стотину метара слободне Србије! He журимо да сагледамо крај једноме делу, у које је читав један народ скрхао сто година тешких напора, и за које се неколико поколења крваво жртвовало! Лакше, лакше, не журимо, стићи ћемо, стићи ћемо и... стигли смо.

Али пре но премостимо мост, који ће нас раставити од наше Отаџбине, чекајте, да се опростимо, као што се деца опраштају од мајке своје, кад јој напуштају крило материнско. He праштамо се ми са покојником; праштамо се са оним који ће живети, који мора живети, и који ће са чежњом и болом очекивати да му се опет у загрљај вратимо. Ево, понећемо у недрима, у крајичку једне марамице, прегршт земље српске; понећемо те, Отаџбино, собом; живећеш у нама; живећеш у нашим недрима. Отаџбина није предмет оивичен, ограничен, утеловљен; Отаџбина је мисао, Отаџбииа је вера a мисао и вера не умиру; мисао и вера се не угибају под теретом страдања; мисао се и вера не гace у мраку силе; мисао и вера не ишчезавају под ударцима насиља; мисао и вера живе и надживљавају све што је трошно, све што је малодушно, све што је кратковремено.

Понећемо у недрима, у крајичку једне марамице, прегршт земље српске; понећемо те, Отаџбино, собом. Као што у причешћу капљица вина садржава у себи сву величину једне вере и једнога наука, тако ће ова прегршт земље садржавати у себи сву величину једне љубави за Отаџбину и љубави за слободу. Крај те ћемо прегршти земље палити кандило; крај ње ћемо славити и прослављати; из ње ћемо одвајати мрвице и бацати у гробове које будемо копали у туђини; на тој ћемо се прегршти земље клети, на њој заветовати, из ње црпсти поткрепљења у данима туге и снаге, у данима поуздања и вере.

Наоружани болом, али и снагом да гa можемо поднети, ми крећемо даље и ступамо на мост, који под нашим корацима тупо одјекује. Дрим хуком дере под њим, као да би да заглуши уздах, последњи уздах прогнаних. Зора још не свиће; она као да намерно касни данас, не би ли наше болове поверила ноћи. А ипак, тамо далеко, первазе се руменилом хрбине планинске, далеко и нејасно као нада коју носимо у души...

Над твојим каналом, Венецијо, невесто јадранска, уздиже се један мост, којим су из инквизиторске суднице, где му је пресуда изречена, водили несрећника у тамницу, где ће се пресуда извршити. Са тога моста он је последњи пут сагледао светлост дана, последњи пут је сркао зрак божји, последњи пуг је видео небо свога завичаја и последњи му уздах упутио. Тај мост се зове Мост уздисаја.

Није ли то име и овоме мосту, којим, ево пролазимо? Са њега ми последњи пут догледамо светлост слободе; последњи пут срчемо зрак те сласти; последњи пут сагледамо небо свога завичаја и упућујемо му последњи уздах свој.

Збогом, крвава Отаџбино наша, љубећи те, поздрављају те изгнана деца твоја!

(Одломак из необјављеног романа „Оркан”, преузет из књиге