Троношци и гусле школују студенте

Сирогојно – Стари занати се не дају, не узмичу пред новотаријама. Веште мајсторе, истина, стижу године и бриге ко ће их наследити, али још имају шта да покажу и чиме да се подиче. То је потврдио Вашар старих заната и занимања, одржан јуче у Музеју „Старо село” у Сирогојну, симболу наше традиције и народног умећа.

На тезге у ливади, уз музејске брвнаре, десетине занатлија изнеле су својих руку дела. Начињена од природних материјала, вештином преношеном с колена на колено.

Народним мотивима осликане мале столице троношке, натеге, качице и другу дрвенарију изложили су супружници Нада и Владе Јолић из ужичког села Збојштица. Он умешан да обради дрво, она да све то вешто ослика и направи сувенир.

– Деценију се бавимо овим послом, од њега се издржавамо и школујемо синове. Двојица су већ завршила факултете, најмлађи управо студира – кажу Јолићи.

Слична је и судбина Прибојца Слободана Којовића, вештог мајстора за гусле, грабуље, флаше плетенке, сувенире од тисовине и друго што је изнео на овај вашар.

– Некад сам радио у ФАП-у, а плата била танка, па сам ову столарију почео ручно да правим. Да није ње, тешко да бих одшколовао троје деце. Сви су завршили факултете – говори Којовић, коме у послу помажу кћи Биљана и син Радош.

Гласан у причи о својој роби био је стари Коста Старчевић из оближњих Равни.

– Погледајте ове столице које правим од суве буковине, нема им равних. Направљене су да трају два људска века. Јесу тврде и просте, али су неуништиве, једино да их намерно изломите. Лети сечем букву и сушим је до зиме, а у зиму, кад је мање обавеза, од ње правим столице. Сад су опет на цени: леђа не боле кад се седи на њима, а лако подносе и дебље људе – вели Коста.

Многи су се на овом вашару дивили умећу једног мајстора старог народног градитељства. Тај човек с брадом представио нам се као неимар Миладин с Голије, уз њега је и син Илија. Од голијске смрче овај неимар умешно прави куће брвнаре, воденице поточаре, вајате, амбаре, покућство…

– Још је мој деда Митар Мирковић 1922. године имао сведочанство да је свршио практичну шумарску школу, знање је знао, па сам и ја научио. Наручују људи ове објекте јер су најздравији за боравак. Уклапам дрво, не користим ексере, хемикалије нипошто, а кућа одолева свакој бури и невери, најмање 100 година траје – прича Миладин пред дрвеним деловима и цртежима, додајући да му син Илија већ има знање калфе и љубав према овом послу.

Милан Павић из Горјана код Ужица ручно плете корпе од врбовог прућа, док вешти мајстори Радовановићи из Пилице већ седму генерацију израђују чутуре и однедавно их продају и у Аустралији. Стари опанчар Милован Петровић из Брајковца код Лазаревца на вашару је пред посетиоцима плео опанке. Ђон је од говеђе коже, а опуте од козје и телеће. Помаже му Дејан Милосављевић који наставља тај занат.

– Недавно сам ово умеће приказао на сајму у немачком Улму, па видео да људи хоће опанке, кажу доста им је пластике и гуме. Објасним им да онај ко носи опанке нема равне табане – прича Дејан.

Док Милка и Раде Савић из Миросаљаца представљају ручно рађену народну ношњу, везиља Спаса Јовановић, наставница хемије у школи у Сирогојну, показује извезене марамице, пешкире, куварице.

– Научила сам вез од своје учитељице и дуго га радим. Сада бих да и то знање пренесем ђацима, али нема заинтересованих. И млади на селу све чешће гледају у мобилне телефоне и компјутере. Неки ми кажу „шта бодеш те крпе”, али учени људи поздрављају моје умеће – каже Спаса.

Организатор овог догађаја Снежана Томић, музејски саветник у „Старом селу”, истиче да је ово четврти вашар старих заната, осмишљен с циљем да истакне наше вредности и умећа.

– Занати живе, не у оном обиму као некад, али има мајстора. Тек понеко од младих ко остане на селу наставља породичну занатску традицију – истиче она, док Саша Срећковић из Етнографског музеја у Београду, укљученог у овај подухват, каже да је вашар у Сирогојну један од најзначајнијих догађаја ове врсте у Србији.

Многи посетиоци видели су јуче та умећа занатлија, а Београђанин Вељко Вујачић, који се с породицом одмара на Златибору, довео је на овај вашар децу Војина и Веру.

– Обоје уживају да виде ова стара занимања и изложене производе. Ћерка је научила и да везе. Овај вашар не пропуштамо – рекао нам је Вељко.

Бранко Пејовић