Проговорио Драинчевим гласом

Милош Јанковић (1963), песник, антологичар, есејиста, аутор педесетак песничких књига, овогодишњи је добитник награде „Раде Драинац”, која се додељује у Прокупљу, песниковом завичају. У образложењу жирија, између осталог, каже се да је Јанковић један од најизразитијих српских песника, како квалитетом свог песничког дела, тако и бројем објављених књига. Он је песник велике енергије и разноликих интересовања. На књижевној сцени Србије појавио се 1985, књигом „Истословник”. Траје пуне три деценије, добитник је наших најугледнијих књижевних награда.

Да ли сматрате да поезија награђеног песника мора да има додирних тачака с поезијом песника чије име награда носи?

Мислим да је нужно да поезија добитника неке песничке награде, награде која најчешће носи име неког од наших знаменитих песника, има барем минималних додирних тачака са оним песником по коме је награда добила име. Та сродност певања, сагласност мисли, није подражавање, епигонство, неоригиналност, али јесте нужна сличност, опредељујући фактор за разликовање поетског поступка у оквиру једног те истог посла – писања поезије. То је, верујем, и у овом случају, у случају награде „Раде Драинац”, донекле руководило чланове жирија да одлуче да је доделе мени, јер у понечему, у понеким песмама, догодило се да проговорим Драинчевим гласом, његовим стихом, његовом сликом. То је посебна част, привилегија, нешто што се догодило не мојој вољом, али је тако, и од тога не бежим, нити то поричем, напротив.

Шта мислите о наградама и награђивању. Има ли у Србији превише књижевних награда?

О наградама и награђивању сам већ говорио, па и за „Политику”. Често награде, а још више сам поступак награђивања, жирирања и лобирања, да се тако изразим, имају премало везе са истинским вредностима, квалитетом онога што се узима као предмет процењивања. Разноразне „кухиње” и разноразни интереси ту играју, најчешће, пресудну улогу. Кланови, интересне, „буразерске”, и сваке друге групе, често су главни и најважнији фактори у процесу награђивања. Наравно, на штету уметности, уметничких дела, па и уметника. И, не мислим да је то само случај када је књижевност у питању. На крају, мислим да у Србији има превише књижевних награда, иако, с друге стране, истовремено има и премало оних које би требало да валоризују праве, истинске уметничке вредности и домете.

Одбили сте, својевремено (2011), да примите угледну награду „Милан Ракић”. Зашто?

„Ракића” сам, знам да се сећате, Ви сте о томе први извештавали – одбио, вратио, одрекао га се, како год – да покушам по сећању да цитирам себе, ондашњег – због тога што је прекршен Правилник о додели награде „Милан Ракић” и, уместо максимално две награде, како правилник предвиђа, и то само у изузетним случајевима, биле су додељене три награде, при чему сам, ако се добро сећам, рекао да мислим да је било и ванкњижевних утицаја и разлога. То је све што о томе имам да кажем и данас. Они, које та ствар занима, ако има таквих, јер то није тако битно и важно, добро знају о чему сам још онда говорио. Не бих сада ширио ту тему.

Користите, пре свега, везан стих, али и слободан. У коме се боље осећате?

Везани стих и рима су моје основно, назовимо то тако – средство за рад. Белом, или слободном стиху, прибегавам много ређе. Далеко ми је изазовније да то што имам да кажем – кажем римовано. Понекад ми, додуше, то не успева, често је то такво да су неопходне бројне измене, али је везани стих моје песничко опредељење.

Данас, млади песници не пишу сонете. Да ли је реч о превазиђеној форми или песничкој импотенцији?

Сонет, или сонетни венац, за мене је, овако старомодног, архаичног, налик каквом песничком диносаурусу, који је, сасвим сигурно, у фази изумирања – мајсторско писмо, доказ да неко јесте или није песник, бар онако како ја песника доживљавам и каквим га замишљам. Када напише неколико сонета, или барем један сонетни венац – онда нека свако пише како мисли да би требало, како жели, уме, може и сме, али без тога – што се мене тиче, вечито остаје у статусу калфе или шегрта у песничком занату. То је моје мишљење, за које не тврдим нити да је меродавно, нити да је тачно – али ја то тако видим.

Нема ни родољубивих песама. Ви од патриотске поезије не одустајете?

Неко је давно, али сам заборавио ко, рекао да су све песме, без обзира на тему – истовремено и љубавне. Можда би се на тај начин могло промишљати и када је у питању такозвана родољубива поезија. Сваки прави песник, то је моје дубоко убеђење, пре свега је патриота, ако ни због чега другог – оно зато што пише на језику на којем пише. Писање поезије, мислим наравно на ону праву, уметнички вредну поезију, чин је патриотизма, нарочито данас, када је љубав према сопственом народу и земљи нека врста фелера, нешто што не би требало баш много и јавно истицати.

У вашим песмама има урбаног, али је много више оних у којима се дозива – свето. Како победити материјално и окренути се духовном?

То је, нажалост, немогућа мисија. Све је толико обездуховљено, обеспредмећено, обезљуђено, обездушено, обесмишљено, разбожено, унижено и окренуто ка материјалној сфери у сваком аспекту – да ја не видим начин на који је то могуће променити. Трудим се, колико могу, поезијом, пре свега, да помогнем сам себи, да себе мало залечим, али, признајем – нећу успети.

У антологији „101. љубавна” изостали су неки песници, навикнути на антологије. Којим сте се критеријумима руководили?

Ту антологију сам саставио искључиво по сопственом укусу, и у њој понеки песници имају по једну, а понеки по две или три песме. У збиру од 101, неких песника нема. Уосталом, и у поговору сам написао да је то једна сасвим лична антологија, најличнији могући избор. То што некога нема у том одабиру, значи да ми се његова љубавна поезија мање допада, или ми се уопште не допада, или, пак, ја мислим да то уопште и није поезија. Сачинио сам и ону обимнију антологију, под насловом „365 љубавних”, тамо има тачно толико песника, од Лазе Костића до Ане Митрашиновић, младе песникиње рођене, чини ми се, 1990. Па ни ту није било свих или неких...

Поезија трпи

Помоћник сте министра одбране у Влади Републике Србије. Како усклађујете своје друштвене, песничке и породичне обавезе?

Одскора сам у Министарству одбране, на функцији помоћника министра. Животне околности диктирају, често, неке наше изборе, или то чине могућности које доводе до тога да вас негде бирају, или да сами нешто бирате. Своје обавезе и односе усклађујем како морам, најбоље што умем. Оно што је једино сигурно, јесте да поезија трпи, да песник у мени сада више није најважнији. Али, не жалим се. Запишем и сада понеки стих, успем да „отпатим” песму. Ретко, и све ређе – али успевам.