Српски избор

Ако нисте чули, у Европи бесни рат. Милион људи је већ у избеглиштву, НАТО је после двадесет година коначно пронашао смисао свог постојања, а холивудски сценаристи више неће морати       да лутају у потрази за архинепријатељем – бар док Путин столује у Кремљу.

Бушови ратови по Блиском и мање блиским истоцима враћају се као крвави бумеранг, а арапски пролећни пут у камено доба ових дана се, попут Ћеле-куле, поплочава људским главама. У калифату, где нема гладијатора, али има монструма, проценили су да су им, за почетак, најподесније новинарске.

У светој земљи данас је нормално да се за троје деце побије 333 неке друге, у Африци харају заразне болештине, а Кинези милијардама долара цртају границе свог утицаја.

Очигледно да савремени свет постаје све суровији и да се ужурбано мења или се можда већ променио. Поново се мешају карте, ствара се нови поредак, а српска јавност стрепи над само једним питањем – како ли ће овог пута преломити Србија. Хоћемо ли опет непогрешиво бирати наопако или ћемо чекати да испратимо све возове који буду тутњали Балканом?

Европска унија на брвну са Русијом одмерава снаге и пребројава јатаке. Вратила се стара хладноратовска реторика, а НАТО није имао толико брифинга и саопштења још од здруженог наступа на југословенском небу.

Немци се изгледа поново интересују за ове крајеве. Наравно, не захваљујући нашој „проактивној“ џејовској спољној политици – ни на Исток ни на Запад – него због Украјине. Све земље, па и Србију, које су до сада кињили и замајавали дугогодишњим обећањима о приступању ЕУ данас гледају као могуће руске сателите, јер, изгледа, долази време сврстане политике: наши и њихови.

Педантним Немцима тешко да ће да промакне да у балканску крчму, осим Руса, све чешће навраћају Арапи и Турци, а богме и Кинези који су, пре овог скупа у Берлину, прошле године у Букурешту окупљали овдашње лидере.

Тачку коју су поменули код Хрвата Немци би могли да преправе у запету, а ако икад Србија заиста уђе у ЕУ – неће то бити због усклађивања некаквих поглавља него због страха од Русије. 

Пре него што нас приме, наравно, ми треба да пристанемо, а пре пристанка морамо да урадимо бар две ствари: да се одрекнемо Руса          и прихватимо НАТО. И једни и други су наши стари познаници.

Последњи пут кад се свет мењао Србија је преспавала. Док се рушио Зид, мењале се границе и сфере утицаја, тадашњи српски вожд се замандалио у собу, угасио светло и скидао петокраку са шајкача. Због траума ноћима није спавао ослушкујући тенковску канонаду на Бели дом у Москви. У протеклих сто година, готово по правилу, сваки пут кад се ломило бирали смо изнуђено или погрешно решење.

Сигуран сам да све ово боље од мене зна и наше мудро руководство и да ће о овим питањима расправљати и заузети став. Чим се заврше локални избори у Мајданпеку.