Козјим стазама ка Европи

Свакога дана и у свакој пригоди, премијер је пред нама. Жели да нам објасни своју политичку позицију и муке са којима се суочава. Његова хиперактивност се може разумети као однос према тегобном и деликатном послу првог министра српске владе.

Али, то је и доказивање високих компетенција за све што се догађа: од претећег финансијског колапса државе, преко опасне украјинске кризе, па све до Жерара Депардјеа, Астерикса, који се бави вином а не политиком. Глумац је отприлике рекао да смо ми мала земља која има велику историју. У Београд је дошао као уметник, али је добро што Србија није увела санкције Русији.

Био је то добар увод за премијера, и он се пожалио на тешке разговоре које води, али не и на притиске. Наводно, није нам вода под гушом, у теснацу смо, али још има времена. Дакле, остало је довољно места у том процепу, да ваљано одредимо своју спољну политику, а са њом и позицију. Нема сумње да вечити компромис није могућ, (и Русија и унија), па нам до јесени, или мало доцније свакако следи серија све тежих условљавања.

Министар Дачић је у хроничној недоумици како да коначно приступи свом спољном послу. Он политику не води, али је спроводи, па је дужан да образложи њене стратешке темеље. Он каже како Србија мора да следи своје циљеве, ма на којој страни они буду препознати. За мало па је тај ниво оријентације солидна основа да се опстане на граници интереса, а да они ипак буду недостижни.

Данас се Србија можда налази на тој ризичној Буридановој граници. За Русију нас вежу емоције, наше израженије него њихове, православни митови и окриље снажне империје.

Показало се да љубав није слепа, па премијер најављује ревизију неких уговора, сачињених на штету Србије. Неизбежна политичка носталгија за моћном заштитом, још се налази у наслагама идеолошке меморије српских лидера, уз коначно поимање стања ствари: подршка је могућа, ми је добијамо, пре свега као израз стерилне дипломатске конвенције, али заштита не. Модерна историја Србије део трагике дугује неразумевању разлике између доследног политичког спонзорства у савезништву, и необавезне подршке. Тако смо и губили територије, под силом која је дошла на Балкан са војном и политичком платформом да део земље откине.

Запад је овде оставио много трагова, многа места злочина, који изазивају најгора осећања. Косово је постало парадигма принципа и преседана у новим сецесијама. На том простору, ма колико он био срце Србије, наше државе више нема, и више нико не говори о томе да се она тамо врати.

Запад је склон делотворној амнезији, уме лако да заборави своју одговорност, они се јако љуте кад их неко на то подсећа. Све то, наравно, производи одређену врсту званичне скрушености и стрепње да их не чачнемо где не треба, али и то се може разумети. Инаћење се не исплати, треба, како рече онај Андрићев Абдага „ић’ на другу страну!”

Премијер је више пута рекао да је Немачка наш најважнији партнер, наш оријентир. Да ли је то савезништво, или рационално пристајање на модерну врсту политичког покровитељства? Могуће је да Вучић има у виду ову другу погодност, менторство Меркелове у корачању козјим стазама ка унији.

Украјинска криза је битно погоршала позицију Србије, довела у питање заклињање у лојалност Русији, али и стрпљење немачке канцеларке.

Може се очекивати дискретан услов Србији, да ће пут ка унији бити тежак, ако не и немогућ, без примицања НАТО-у.

Свако политичко балансирање на танкој струни између две стране, прилично нервозне због ратне кризе на вратима средње Европе, доводи Србију у опасност од дугог путовања на маргину. Ми више нисмо кризни центар света, мада је још свашта овде могуће, али је неизбежно редефинисање статуса „политичке и војне неутралности”.

Тај статус напросто није одржив, јер није ни постојао. Нема неутралности без чврстих граница нити уз елиминацију Србије из једног њеног дела. Држава са претензијама да буде неутрална, мора да има респективну војну снагу, целовиту територију, неоспорну сувереност и савезнике на обе стране, спремне да подрже ту (недостижну) погодност.

Дакле, предстоји нам потрага за моћним пријатељима, под условом да они нису у тешкој међусобној завади. На тој релацији није могуће савезништво, а још мање неутралност. Србија ће морати некако да се определи, мада се ноктима држи за обе стране. Тако је министар војни Гашић отишао на самит НАТО-а, и рекао да му није сметало што је Русија била тема. Само десет дана пре тога Путин га је частио акумулаторима за „мигове”. Па сад ти Гашо види где ћеш!