Рециклажа сировина и идеја

Рециклирање је штедљив и домаћински приступ животу, а у привреди то значи да вам отпад постане нови извор сировина и радних места. Статистике показују да Србија рециклира десетак пута мање отпада од земаља ЕУ, а оне опет далеко заостају за Јапаном који рециклира скоро све што представља отпад. Последњих десетак година власт се бавила углавном великим идеолошким темама – патриотизмом, европејством, уређењем државе и геополитичком оријентацијом, а при томе „није стизала” да нешто уради да спаси привреду од пропадања. Толико се причало о „европском путу Србије” од 2000. на овамо, а толико се мало урадило на плану достизања заиста битних европских стандарда у привреди! Европејство је постало мантра која никог није обавезивала, а заправо маска за корупцију, посебно у време власти ДС-а. Као што је патриотизам био употребљен и злоупотребљен у неким другим временима.

Но, горе од овог немара је процес приватизације који је деиндустријализовао земљу и претворио је у „еколошку државу” с милионском армијом сиромашних и незапослених. Како је нашим политичарима било „испод нивоа” да се баве опстанком српске привреде, тек колико им је била егзотична прича о рециклажи отпада! У последње време се почело радити на овом плану, али без нарочитог ефекта, осим што је „нешто започето” попут националне стратегије за управљање отпадом. У Србији се тренутно рециклира око седам одсто комуналног отпада, а за пет година би наводно требало да сустигнемо ЕУ, где се 70 процената отпада прерађује и поново враћа у привреду као сировина или енергија.

Рециклажа је привредна грана која доживљава бум у развијеним економијама, а код нас се само мали део потенцијалних сировина издваја, док велика већина завршава на отпаду, чиме се губе стотине милиона долара и хиљаде радних места. Процењује се да је потенцијално тржиште секундарних сировина код нас преко 300 милиона евра, а да је на прикупљању и селекцији „сировина” сада ангажовано око 40.000 људи.

Због свега тога развијена друштва штите своје индустрије, па и индустрију рециклаже, онемогућавањем или отежавањем извоза секундарних сировина или отпада. Код нас очигледно није познато или није такав приступ у пракси да стандардима, таксама или на неки трећи начин ограничимо извоз ових сировина. Основна је истина да су богати они који извозе готове производе и услуге, а сиромашни они који извозе сировине – примарне или секундарне свеједно је. Осим можда ако нисте нафтоносне кнежевине арапског света.

Ако допустите да свако лако и будзашто купује ваш отпад онда правите штету на више фронтова. Први је што поклањате нешто што може бити многоструко вредније, ако се селектује и преради. Други је што ви тиме доводите у тешку ситуацију домаће произвођаче који користе овај облик сировина и који тако добијају нелојалну конкуренцију. То подиже цену сировина и чини их неконкурентним или отежава њихову набавку. На домаћем тржишту су веома присутне турске компаније (тржиште металног отпада), што је изузетно велики проблем за наше прерађиваче метала. Слично је код других сировина. Шта је у питању – да ли немар према националном интересу или корупција надлежних који се тиме баве? Највероватније је реч о комбинација немара, корупције и неразумевања последица које тако неодговорна привредна политика има на домаћу производњу.

Неопходно је хитно прекинути такву праксу којом се будзашто развлаче наше секундарне сировине и отежава пословање оних компанија које још раде у овој земљи, а користе их као извор сировина. То се може учинити директном забраном извоза или посредно преко пореза, такси и стандарда како то чине развијене земље.

Рециклажа је, рекли бисмо, и приступ животу. Филозофски посматрано, нама данас не треба само рециклажа сировина већ и идеја. Србија данас пати од недостатка иницијатива и идеја, а наша прошлост је ризница у коју ретко залазимо. Неке институције попут задужбинарства или мобе (то је деформисано у идеји радних акција) су готово заборављене. Ми смо одбацили и оно што је било добро у прошлости – било то старије, из периода монархије, или новије, социјалистичко, а прихватили смо углавном лоше стране капитализма. Паметна рециклажа одваја жито од кукоља, а у томе смо се показали неуспешни. Свака генерација рециклира прошлост и оно што се зове традиција, а од тога да ли је одбацује или врши лош избор зависи и њена будућност.

Политички аналитичар