Портрет без рама: Алекс Салмонд

Шкотска никад (у последњих 307 година) није била јача него данас када је под вођством Алекса Салмонда натерала Лондон да у кратком року из темеља промени окамењено британско устројство и преда много већа аутономна овлашћења Велсу, Северној Ирској, Енглеској и пре свега Единбургу.

Ова невероватна глобална вртешка није се зауставила ни у петак изјутра када су избројани листићи и постало јасно да је с десет одсто гласова превладала опција за останак Шкотске у Великој Британији. Свет ће се од сада вртети око спознаје да референдум може бити потпуно легитиман начин да се испита воља нације чак и око питања суверенитета.

Док су ишчекивали исход шкотске кампање, британски медији поредили су Алекса Салмонда с Хитлером и Мугабеом, а сада му признају да је најзначајнија политичка личност у Шкотској , чак и у Великој Британији.

Салмонд је успео да подстакне масовно политичко ангажовања незапамћено у Великој Британији и Европи, да маргиналну Шкотску националну странку попне на власт, да уздрма елитну политику Лондона, пробуди веру у демократију… да тријумфује у поразу. И да поднесе оставку, иако предвиђа да ће из овог процеса Шкотска изаћи као победник.

Наизглед, Салмондова каријера је пуна парадокса. Он је тврдоглави романтик или романтични прагматик како сам себе описује.

У новембру, када буду избори за парламент и за новог челника Шкотске националне партије, Салмонд пуни 60 година. Иза себе је оставио стотине хиљада младих активиста који не слушају ниједног професионалног политичара. За нове покрете у Шкотској или било где друго у овом разочараном свету политичка и берзанска елита не представља више никакав ауторитет. У Лондону, Единбургу, Вашингтону, Бриселу… расте фрустрација због тога што интересе и вољу друштва нема ко да заступа.

Салмонд је поносан на ангажовану снагу изниклу у дебати око независности Шкотске. Свестан је да је овом кампањом покренута организована акција против диктата безосећајности за човека, било да је он Шкот, Рус, Американац или Енглез. Да су Енглези изгубили своју хладноћу било је јасно свима који су гледали хладног британског премијера Дејвида Камерона како у сузама „очајнички преклиње” Шкоте да не разбијају породицу.

И раније као много млађи политичар Салмонд је умео је да распамети Вестминстер. Осуђивао је послушнички менталитет лабуриста и некадашњег премијера Тонија Блера, када је овај пошао за Вашингтоном у нелегални рат на Ирак. Бомбардовање Србије 1999. назвао је неопростивом лудошћу, чиме је згрануо британску престоницу. За извесне аспекте Путинове личности такође показује разумевање. Кад дели свет на црне и беле не употребљава исти лењир којим се служе Вашингтон и Лондон.

Од Камерона се због грешке у потезима очекивало да поднесе оставку без обзира на исход референдума. Од Салмонда то нико није тражио. Али је његова одлука часна, исправна и мудра. Медији на Острву већ сада му признају да је израстао у кључну историјску личност и да је помогао не само Шкотима већ пре свега Британији да се избори са сликом о својој непобедивој супериорности.

Зорана Шуваковић