Песнике је ликвидирала власт

Роман „Ватра и цвет” Иване Хаџи Поповић, који је објавила Медијска књижара „Круг” из Београда, говори о три генијална песника 20. века које је режим ликвидирао. Њихови животи и њихове љубави јесу – филмске. Њихова смрт такође. Зато и данас побуђују велико занимање. Разоткривање фаталног краја Брана Миљковића, Сергеја Јесењина и Владимира Мајаковског указује на запањујућу сличност. Ово је осми роман Иване Хаџи Поповић, која ради као уредник у издавачкој кући „Албатрос плус” и преводи са француског и италијанског.

Мото књиге је мисао Октавија Паза: „Песници немају биографију. Она је њихово дело”. Колико биографија песника утиче на његово дело?

Поезија не може да се одвоји од слободе и нема задатак да открије шта је на крају пута. Слути и хвата и оно што јој измиче. Непоткупљива и равнодушна према законитостима и логици тржишта,носећи у себи критику што не повлађује ни читаоцима, ни њиховим предрасудама, она не прати моду. Неспојива је са стереотипима и клишеима, око ње лебди мирис мистерије. Кафка је тврдио да нико не пева чистије од оних који су у најдубљем паклу, па гласноговорници богова заиста припадају алхемији, као мирис јоргована кроз бездану ноћ. Али,песници су и људи од крви и меса. Између оног „уклетог” и поезије, увек влада несклад и напетост,налик на онај у јунакињи Достојевског, певачици Катарини Ивановној из „Злочина и казне”: глас непрестано напиње, не успевајући да дође до даха, осуђујући себе на гушење.

Шта је заједничко у страдању Бранка Миљковића, Сергеја Јесењина и Владимира Мајаковског?

Парадокс тог тоталитарног 20. века (не мислим да је овај мање тоталитаран, иако на други начин) био је у томе што се песницима дивио исто колико је и зазирао од њихове слободне и њихове проницљиве речи. Властодршци су волели да их они хвале, али када би почели да их критикују, наступао би прогон. Као славни, њих тројица били су мете, с тим што су Бранко и Јесењин на известан начин увучени у високу политику, а Мајаковски, као бард бољшевизма, у њој постојао од ране младости. А зна се да је наличје сваке власти тајна полиција, она која је и њима била за петама. Када су ликвидирани, сву тројицу прекрила је вишедеценијска тишина, што је значило и прећуткивање њихових стихова.

Какав је однос стварних чињеница и фикције?

Роман је поглед из данашњег угла и са временске удаљености на оно што се дешавало иза кулиса књижевности и политике тих двадесетих и педесетих година прошлог века и што је довело до њиховог фаталног краја. И то на основу биографских и историјских чињеница, сведочења савременика, аутобиографских записа, студија, романа и филмова. Већина ликова су аутентични, некима је само име измењено, а неки су и измишљени у циљу остварења приче. Многе њихове изговорене или записане речи уткане су у роман.

Два су Бранка: један који воли Мајаковског, други који се туче по кафанама. Који вам је дражи?

Бранком је владао хераклитовски принцип јединства супротности. Могао је врло аргументовано да брани један став, а одмах затим исто толико аргументовано – и онај сасвим супротан. Веома склон тучи, алкохолу и еротици, разум је, ипак,сматрао узроком и праузроком свега. Непоправљиви романтичар, у потрази за непорочном љубави, као трезан, био је свестан да без политике нема ни каријере, ни славе којој је читаво његово биће тежило. Док би у пијаном стању вређао Партију, Тита, руководиоце... Та борба у њему у великој мери допринела је и његовој драми. Дражи ми је, наравно, романтични, мисаони Бранко, уљудан, шармантан, љубимац девојака... Мада, да ли би без овог другог било и оног првог?

Иследник Удбе, који прати песника, каже: „Сад стварамо нову књижевност, нову уметност, која мора да буде ослонац власти.” Да ли се нешто променило?

Рекла бих, суштинскине. Политика као да увек хоће да јој уметност служи, а Велики брат који не воли несаломивост, неукротивост и неизмерност, каква је поезија, па и сама књижевност, данас је једино много софистициранији и технолошки савршенији.

Највише на свету плашио се „књижевног пораза”. Зашто, када је све добио на време, у правом тренутку?

Лорду Алфреду Дагласу Оскар Вајлд једном је рекао: „Не буди никада песник, драги мој Бози, буди господин, познавалац, уметник, шта год, само не песник. То подразумева рашчупану косу, прљаво рубље и празан стомак.”

Ове Вајлдове речи могу се у потпуности применити на Бранка који није могао у Београду до краја живота да нађе посао, живео у дуговима, од хонорара који су каснили, на објављивање збирки чекао је и неколико година, а, у почетку,узалуд,обијао прагове књижевних часописа. Касније је био окружен лажним, завидљивим пријатељима, Салијерима, како их је називао, а Данило Киш је тврдио да је доушника било много и међу писцима. Када је три месеца пред смрт добио тада најпрестижнију Октобарску награду, београдска чаршија је урадила све да му награда преседне.

Каква је улога Оскара Давича у песничкој каријери Бранка Миљковића?

После смрти, по Београду се причало: „Давичо га створио, Давичо га убио”. Писац, и тадашњи високи функционер, није се појавио ни на његовој сахрани. Иако му је објавио прву збирку „Узалуд је будим” и тиме га лансирао. А временом се међу њима створио раздор, па му је песник чак приговарао да је само „револуционар форме” кога контролишу „Луле Исаковић и Добрица Ћосић”.  Онда су се сукобили и око једне жене... Тада је од Оскара добио поруку да напусти Београд...

Од смрти Бранка Миљковића прошло је више од пола века. Зар није време да се загребачке архиве, коначно, отворе?

Бранкови родитељи, којима су у Загребу запретили да ћуте, били су убеђени да је загребачки досије лажан и да је онај прави дубоко у тајним полицијским архивама. Праве истраге није ни било, нити обдукционог налаза, нити  обавезног трага од омче око врата, а и дрво, о које се наводно обесио, било је тек дрвце... Бранков пријатељ Танасије Младеновић, уредник у тадашњој „Просвети”, тридесет година касније, на једној телевизији,сведочио је да је реч о политичком смакнућу на тој забаченој загребачкој периферији...

Ову књигу сам и написала не бих ли неког подстакла на утврђивање истине о злочину који је читаву једну епоху окренуо наглавачке. А и видовити Бранко је певао: „Не, неће се отровом ово путовање завршити/ Неки ће свемир поново да нас створи.”

Зоран Радисављевић