Мој дјед Симеун и брат му Пешут

Овако је о себи, о свом брату Петру – Пешуту и о царским временима казивао мој дјед Симеун:

Кад нас осамсто осамдесет осме притиште бечка царевина, све је пошло – царски!

Прва царска милост стигла нас је у Никшићу. Нас десетак виђенијих побјегосмо пред доласком аустријске војске у Црну Гору, па са Фочанима, Гачанима и Невесињцима, залогоровасмо у Никшићу. Кад ли нам једног дана бану у логор књаз Никола.

– Муштулук, моји Херцеговци! – каже нам књаз. – Дошао сам да вам кажем: стигао ми је поздрав од цара Врање, мог доброг пријатеља, да се одмах врћете кућама. Сви, осим харамбаше Стојана Ковачевића. Њега цар не зове.

На то се одазва Стојан:

– Поручи му, господаре, да нема цара пред којим ће Стојан пасти на кољена. Не бих му се вратио па да, максуз, мене зове.

Онда, дође неколико мирних, добрих година. На све стране кренуше силни радови. И посљедња љенчуга могла је зарадити; ако ништа друго, сједи поред пута и туци камен за цесту...

На првој војној визити, узеше сваког петог момка. Бојала се, изгледа, царевина да нас не уплаши ако нам одмах дигну све момке. И од оно мало што узеше, некога у пјешадију, некога у артиљерију, а мога брата Пешута у царску гарду. Четири године!

А и био је момак ко срча, жива ватра. Једном се надскакивао с некаквим Циганином, па обојица прескочили каницу што су је два момка држали на прсима, па на грлу, па на бради. И кад су момци дигли каницу на главу, Циганин је одустао. „Нека скаче Пешут, ја, богами људи, више не могу”. Послије годину-двије, Пешут је негдје рекао да је намигнуо Циганину и дао му круна да више не скаче. Ето, такав је био мој брат.

Е, али није сва срећа ни у томе ако можеш најбоље стићи и утећи. Негдје поткрај Пешутове солдачије док смо већ одбројавали недјеље када ће се вратити кући, стиже ми писмо из Беча. Не пише ми мој брат него неки његов пријатељ: „Пешут Вам је у великој невољи. Дођите што прије можете и донесите најмање четерес дуката”...

Шта ћу јадан и куда ћу! Одакле ми четерес дуката и још трошак до Беча и од Беча. А морао сам их наћи. Ја сам волио Пешута више него своје очи, дао бих за њега цијели свијет.

– Иди узајми код дервиш-бега Ченгића – каже ми отац.

Те ја код дервиш-бега. Тако и тако. Узајми ми, беже, педесет дуката.

– Оклен ми, из пркно, педесет дуката! – осорно ће бег. – А знао сам ја, вели, да ће вас она харамија о јаду забавити. Немам педесет дуката а и да имам не бих дао за њега. Нека липше, ко пас!

Ја пошао да идем, док ће бег:

– Чекај да каву попијемо. Сад ћу ја рећи жени да нам скува – па се диже и оде у кућу. Ханума донесе каве. Посједисмо још мало пред кућом и попричасмо. Навалио бег на мога Пешута, харамију, као да нема горег у цијелој нахији. Ја само рекох:

– Шта ћеш, мој беже. Родило се, ваља га љуљати. Какав је да је, брат ми је… Хвала ти, беже, на кави. Па се дигох и кренух кући.

А дервиш-бег попристаде за мном, муну ме лактом и тутну ми у руке замотуљак у комаду крпе. Кад се мало одмакох од бегова оџака, развих замотуљак и пребројах паре, равно педесет дуката.

Тако сам набавио злато и отишао у Беч. Нађох човјека који ми је писао. Наше горе лист, Босанац.

– Шта је, велим, земљаче, ако бога знаш „Је ли ми жив брат?

А он се смије:

– Жив је, жив. Ено га у ћузи.

– Да није шта рекао или урадио против цара?

– Ама јок, човјече. Урадио је нешто много слађе!

На то сам и помишљао. Жена! Спанђао се с неком госпојицом, цвијеће јој по образу, па хтио да се измигољи, а она га стрпала у затвор. И ни по јада, да је нека обична госпојица, таква га не би ни могла затворити,него, богами, некаква из важне и познате куће. И адвокат тражио четерес дуката да ми брата извади из затвора.

Тако претурисмо и ту бригу.

Кад се вратио из војске Пешут је годину-двије био код куће. Оженио се, наравно у Фочи и, рекло би се, смирио се.

Али, што се више кућио, све је мање био срећан и задовољан. Гдје год би био, као да му је некако било уско и тијесно, вазда је тражио нешто друго, нешто ново.

Једанаесте године побјегао је из Фоче са аустроугарским официром Чехом Рудолфом Баном и Томом Лаловићем из Јелашаца у Црну Гору.

Дванаесте су на Скадру Пешут и Томо добили златне Обилића медаље, јер су с групом Црногораца први убацили бомбе у турску тврђаву Тарабош код Скадра.

А онда је „стигао” на „велеиздајнички процес” у Сарајеву. Био је први на листи оптужених: Петар Кларић са друговима Јовом Јагличићем из Калиновика и Милорадом Попадићем из Фоче. Оптуживали су Пешута да је Србији слао извјештаје о аустријској војсци у Босни, а Јагличић и Попадић добављали му податке из великог гарнизона у Калиновику. Бранио их је адвокат Милан Сршкић, ружно је говорио о моме брату као једном насилнику и протухи, али је, додуше, одбранио Јагличића и Попадића.

И тако, суде Пешуту, а он већ одавно стигао у Србију, у одред војводе Вука Поновића. У Колубарској бици заслужио је прву Карађорђеву звезду с мачевима, а на Кајмакчалану где је већ као официр поручнику командовао четом у Вуковом одреду, заслужио је другу Карађорђеву звезду с мачевима.

Погинуо је 15. септембра 1916. године на Кајмакчалану.

Послије рата стигла су удовици Ангелини Кларић, у Фочи, Пешутова одликовања, официрска сабља и долама избушена куршумима на шест мјеста.

Да је мој дјед Симеун поживио још коју годину, он би нам љепше испричао како су нестала Пешутова одличја. А ја вам могу само грубо саопштити да Пешутову Облића медаљу двије Карађорђеве звијезде с мачевима, сабљу и доламу отео од Пешутове удовице Ангелине први фочански усташа Алија Гогалија, маја мјесеца 1941. године.