Срби у мађарском фолклорном ансамблу

Кикинда – Културно-уметничко друштво „Еђшег“ већ 163 године са великим успехом негује мађарски фолклор. Генерације припадника ове националне заједнице ту су научиле први чардаш, чуле звуке цитре и рецитовале стихове познатих мађарских песника. Али, атрактивни плесови и акорди нису привлачни само за младе Мађаре који живе у Кикинди.

–Током две деценије, колико сам кореограф, нисам видео да је неко толико заинтересован за мађарскифолклор као што су то Мирослав и Борис, наши српски чланови. Мада су већ неколико година део старије фолклорне групе, ја се увек изнова изненадим када видим да они дају све од себе како би савладали кораке и продрли у суштину мађарских народних игара – каже за наш лист кореограф ансамбла Тибор Катаи.

Мирослав Шкеровић има 27 година и апсолвент је Машинског факултета у Кикинди. Признаје да је у редове „Еђшега“ пре четири године ступио због своје девојке.

– Волео сам да је гледам док игра, али се испоставило да нема свог пара, због чега је била тужна. Онда ме је кореограф Тибор Катаи позвао на бину и ту сам и остао. Српска народна игра се базира на колу, док се мађарска углавном игра у паровима. Енергија која се тада створи између мушкарца и жене јединствена је и неописива– прича нам Мирослав.

У тој оцени се с Мирославом слаже и седамнаестогодишњи Борис Косо. Он се ансамблу „Шируло“ придружио пре две године и сада поред плесних корака учи и мађарски језик.

–Моје друштво ме је у почетку мало задиркивало, ваљда им је сметало то што ћу сада проводити више времена у Културно-уметничком друштву него са њима. На крају су морали да се помире са чињеницом да се мени ово заиста јако свиђа – кажеза наш лист Борис.

Њих двојица истичу да су их у ансамблу сјајно прихватили, да су сви били љубазни и да су се својски трудили да им помогну како би превазишли језичку баријеру. У почетку су им се обраћали на српском, па су онда почели са њима да разговарају и на мађарском. Данас Мирослав и Борис могу без проблема да се споразумеју са својим партнерима у игри.