Аустралија: ми и они

“Кажи јој да ме рингује на мобајл ако ће да ме пикује. А ако неће да ме пикује нека ме не рингује. А, да ја сам заборавила да ти не говориш енглески, тек си дошла“. Овако се мојој жени обратила једна пријатељица. Ако ни ви не “спикате“ енглески , да вам објасним, тј иксплејнујем: пиковати – покупити. Ринговати, па то сви знамо, позвати телефоном. Наши људи овде непотребне ствари бацају у рабиш, праве барбикју у бекјарду, по могућству испод нове тек саграђене перголе, плаћају интерес, не камату (није то исто) на своју ко зна коју кућу коју су купили. Да ли је то покондиреност, необразованост или нешто треће, Бог ће га знати. Али, чињеница је да је непотребно гурање страних речи у обрнутој сразмери са нивоом (пардон, левелом) образовања.
Иначе, занатлије су овде они који ведре и облаче. Руфери, тајлери, пајнтери, клинери, и сви остали. Хоћете превод? Не знате ни ко су пламери??? Ништа од вас... Ако имате факултет, сем ако сте стварно експерт, немојте ни да долазите (лични пример).. Али ако имате било који од горе поменутих заната, ово је за вас обећана земља.Уз доста рада и зноја, додуше, врло брзо ћете се наћи у пробраном друштву досељеника који имају бар две куће од којих је једна отплаћена а другу су направили на делу плаца који су оделили. И то им је једина тема разговора. Но, није то једини начин.

Сналажљиви смо, нема шта. Домаћи, «Озији» нам у томе нису ни до колена. Ко им је крив кад не знају. У речнику сленга нашао сам израз “медитеранска леђа“, овде га користе кад људи фолирају да су повређени, да би добили одштету и пензију или социјалну помоћ од државе, а онда својски навале да, тако “повређени“ још више раде на црно. На кога се израз односи, погодите сами. Грци, Италијани (не више, сад су већ богати, раније су дошли), и... Тако раде они који знају (част изузецима). И Абориџини. И они су научили. Који не знају, раде целог живота, да би дали онима који знају. Комунизам у малом. Кад кажем ми, мислим на све из екс југе, не зато што сам југоносталгичар, него зато што исто мислимо и радимо. Овде се дружимо, у некој врсти самопрокламованог, језичком баријером омеђеног, имагинарног гета. Добро, можда прејака реч, али нема баш интензивог дружења са домаћима. Са “братским“ нацијама, бар ја, немам проблема. Ја кажем своје мишљење ако ме баш питају, не намећем га другима, и све прође као и свака друга дискусија. Прошле године сам са једним Хрватом распредао о томе ко је пре био на Косову, Срби или Хрвати. Тема толико ирационална да се чак нисам ни љутио него уз супериоран смешак убеђивао човека који је све мудрости света сазнао из књига Мата Бобана. Не дам на себе и на своје, али ни не дирам друге.“Туђе нећемо, своје не дамо“.(/slika2)Тренутно, немајући избора (нисам ни врхунски стручњак ни занатлија), и пошто још увек “не знам“ бар не у пракси, радим као таксиста. Овде делом у шали делом у збиљи, кажу за таксисте да су најобразованија струка. Студенти, инжењери, економисти, правници, доктори, мало који има да није завршио неку школу. Има нас из свих крајева света, ми “братски народи“ увек заједно, обрадујемо се Бог зна како кад видимо “неког свог“. Остатак, што би рекао Бора Чорба, “ Све Арапи Црнци и Кинези“. Од мноштва тих истих али другачијих, ипак се лако распознамо и нађемо. И буде нам драго, веровали или не.
Таксисти и фризери, мислим да нико више од њих не контактира са разним друштвеним слојевима и нацијама. Возимо и клошаре и бизнисмене, и лудаке и нормалне, пијане и трезне, проституке и часне сестре...Тако, поред града, упознате и људе, чујете разна мишљења. И сазнате да Србија дафинитивно није центар света око ког се све окреће. Добро, Озији нису баш најпаменија и најобразованија нација на свету, али опет... Разговор наравно почиње причом о времену и крикету (ипак је ово енглеска земља),а онда следи неизбежно “одакле си“ и “колико дуго си овде“. И да ли ти се свиђа? Одговорим поштено, нешто ми се свиђа, нешто не. Често их тестирам да погоде одакле сам, мислећи да асоцијацијама, дедукцијом или каквом другом методом из мог имена могу да изведу закључак, и повежу са “Волим и ја Вас“ а самим тим и са Србијом. Шта ћу, не презивам се НОВАКовић. Али, немају они појма ко нас то воли. Погоде само они информисанији и они који знају наш тврди акценат. Једна жена је лупила да сам Швајцарац. Моји узалудни покушаји да јој објасним да швајцарска нација не постоји и да, дакле, не могу имати ништа слично са непостојећом нацијом, нису уродили плодом.

Иначе, кад су трезни, прилично су љубазни. Љубазност у продавницама нема везе са овим, овде су они муштерије. Замислите да у Београду таксисти морате да објашњавате где да иде, и да вам одговара на исквареном српском. Овде то није никакав проблем, људи схватају да има много улица и да не можете све да попамтите као и да су овде сви емигранти, неки од раније неки од скора. И то све упркос медијској халабуци како су сви таксисти силоватељи, спавалице, незналице,... Понеко се на то “прими“, али су то ретки случајеви. Једном сам возио надменог типа који је одмах тражио да изађе из кола јер нисам знао за неку улицу. Кад се касније испоставило да таква улица и не постоји (није добро спеловао, ко им је крив што немају Вука Караџића) и кад сам чуо да је Амер, натерао сам га да ми се извини пре него што сам наставио са вожњом. То нашима мртвима за душу.

Кад су пијани, а то је обично суботом и недељом у рану зору - друга прича. Буде их и агресивних и који преспавају а не кажу адресу па мора да се иде у полицију да их они пробуде, јер таксисти није дозвољено да дрма путника. Финансијски то и не буде тако лоше ако имате живце да се са њима прегањате, главна лова је управо тада. Буде их и који провоцирају, свакаквих. Пијани људи су свуда исти, једино је овде, мислим, уочљивија разлика између оне свакодневне усиљене и извештачене љубазности која ипак прија (please, sorry свака друга реч), и те друге личности. Др. Џекил и Мр.Хајд.