Павезе никада није написао „Моја Сицилија”

У антологији „Ресавски венац” (Плагијати југословенских песника), коју је приредио Милоје Дончић, две песме једини је добио Оскар Давичо. Дончић указује на невероватну сличност песме Чезара Певеза (1908–1950), под насловом „Моја Сицилија”, с чувеном песмом Оскара Давича (1909–1989), с насловом „Србија”. Павезову песму, тврди Дончић, превео је Мате Балота, а објављена је у књизи „Неореализам сјеверне Италије”, у издању „Накладног завода Хрватске” из Загреба, 1948. године. Дончић даје фотокопију насловне стране књиге и песме, објављене на 23. страни. Књига је из библиотеке Војно-поморске области ЈНА у Сплиту, и заведена је под бројем 404МБ. Велика је сличност и између песме Анри де Рењијеа „Језа”, коју је превео Петар Џаџић, и Давичове песме „Страх”.

Наш италијаниста, песник и преводилац Драган Мраовић каже: „Мислим да Павезе није никада написао песму „Моја Сицилија”. Писао сам много о Павезу и преводио га још пре четрдесет година, познајем целокупно његово дело, али упркос томе, ту песму нисам нашао. Проверавао сам и код Италијана и ниједан од тридесетак професора универзитета и писаца није нашао ту песму. Наводни превод уопште не личи на Павеза, јер његов стил је наративан, а не користи риму. Давичо је објавио циклус песама „Три зида”, „Детињство” и „Србија” још 1938. године у часопису „Наша стварност”, дакле десет година пре „превода” из кога је песма наводно преписана („Накладни завод Хрватске”, Загреб 1948, ст. 23). То значи да из тог „превода” Давичо није то могао да препише. Јесте Давичо провео године нацистичке немачке пошасти интерниран у Италији, у месту Борго Вал ди Таро, у Емилија-Ромањи, па је могао научити италијански језик, али тешко довољно добро за ову врсту „преписивања”. Шта ако је неко преписао Оскара?”

Сумњу изазива и то што је у Дончићевој књизи име Чезара Павеза, додаје Мраовић, увек писано као „Чесаре Павесе”. То преводилац не може начинити. Четири пута „з” замењено са „с” није грешка у куцању. Поред тога, Дончић му је потврдио да није видео оригинале на италијанском, па је пропуст што није навео наслов оригинала, јер га преводиоци понекада мењају из оправданих разлога.

Мијо Мирковић, наводни преводилац Павезове песме, наглашава Мраовић, био је економиста, бавио се књижевношћу, под псеудонимом Мате Балота, али није му познато да се бавио превођењем. Дончић каже да су „плагијатори” преписивали стране писце из књига „које су тешко доступне и нема их у библиотекама”. То апсолутно не може да важи ни за Павеза, ни за Дина Кампану, чију оригиналну песму „Убијен је добар човјек”, такође, није нашао, а све њихово је доступно. На делу је аматеризам у истраживачком раду. За такве писце морао се приказати и оригинал, па превод, па „плагијат”. Превод није доказ сам по себи, а Давичов случај то јасно показује. У биографији Дина Кампане, Дончић наводи више превода на енглески само његове књиге „Орфичке песме”, што не представља библиографију. Претпоставља да се служио том „библиографијом”, што је недопустиво у овом случају, јер се може користити само италијански оригинал, а не енглески превод, но важније је што у тој збирци, а ни у другима овога аутора, уопште нема песме из које је Мило Краљ наводно преписао своју песму „Умро је добар човјек”.

Копија оригинала или фалсификат

„Ресавски венац”, наравно, изазвао је пажњу, пре свега штампаних медија. Најдаље, у оспоравању аутентичности ове антологије, отишао је недељник „Нин”.

Након увида у садржај књиге, написао је Марјан Чакаревић, „из авиона” се види да је реч о потпуно дилетантској превари, будући да су наводни оригинали, чије скениране насловне странице Дончић даје као прилоге, готово сви штампани истим фонтом, иако је реч о „књигама” које су објављиване у последњих век и кусур у земљама од Аустралије до бивше Југославије. А свако ко је држао у рукама нпр. „Нолитове” или „Просветине” књиге из тог времена, зна да ови издавачи нису никада користили такав фонт.

Ипак, због узнемирења које је књига изазвала у јавности, „Нин” је консултовао неколицину наших водећих преводилаца и тумача књижевности како би проверио истинитост Дончићевих навода и после истраживања од свега дан-два лако утврдио да ни песме, ни књиге које су наводно плагиране – не постоје! Дејан Илић, угледни песник и један од наших најбољих познавалаца и преводилаца савремене поезије са италијанског језика, између осталих и Павеза, замољен да за „Нин” потврди постојање Павезове песме „Моја Сицилија”, коју је Давичо „преписао” и насловио „Србија” каже да песма „Моја Сицилија” не може да се нађе у „Еинаудијевом” издању сабране Павезове поезије из 1962. (Cesare Pavese, Poesie edite e inedite), које је до данас десетак пута поновљено. Исти случај је и са наводном Целановом песмом „Сјај зеница твојих” коју је, по Дончићу, плагирао Васко Попа. Др Саша Радојчић, преводилац Целана и Гадамерове студије о Целану, каже да наведену песму није успео да пронађе ни у једном од издања Целанове поезије.

Милоје Дончић тврди да поседује све цитиране књиге, да су извори аутентични, и да је спреман да их стави на увид јавности, када за то дође време. Додаје да његов одговор на текст Марјана Чакаревића „Нин” није хтео да објави.

„Ресавски венац” Милоја Дончића одјекнуо је, како рече Душан Стојковић, као двоглава књига-бомба. А да ли је бомба или петарда – биће јасно када се појави други део антологије, с плагијатима песника рођених од 1940. до 1980. године. Дакле, рече је о савременим песницима, који ће моћи сами да се бране и доказују шта је истина , а шта није, шта је оригинал, а шта плагијат.