Београдска реалност Јована Бијелића

Иза наслова изложбе „Београд Јована Бијелића”, која се вечерас у 19 сати отвара у Галерији САНУ, крије се јединствен одабир његових дела, чак њих 48 – сва сведоче о разноликим везама познатог уметника са градом у којем је провео велики део живота, сликајући његове слојевите и преплетане односе. Чак су и чувени босански предели и пејзажи, сада већ митски елемент његовог стваралаштва, углавном настајали у Београду као једна врста носталгије и жала за наивношћу детињства. Управо је зато др Симона Чупић, ауторка поставке, у години када се обележава педесет година од смрти овог академика, одлучила да публици скрене пажњу на специфичност његовог односа према Београду.

Слике, које ће у Галерији САНУ бити изложене до 10. марта 2015. године да би се потом од 27. марта преселиле у Галерију Матице српске у Новом Саду (изложба је заједнички пројекат две галерије), позајмљене су из бројних наших институција – Народног музеја, Музеја савремене уметности, Музеја града Београда, Музеја позоришне уметности Србије, Спомен-збирке Павла Бељанског... Чак 12 дела потиче из приватних колекција и њих је до сада било немогуће видети.

О томе зашто је поставка конципирана са акцентом на Београд уместо на ретроспективу др Симона Чупић каже:

– Бијелић, који спада у групу најпрепознатљивијих аутора када је реч о српском и бившем Југословенском простору, досељава се у Београд 1918. и ту остаје до краја живота, до 1964. Иако је тај његов босански пејзаж прва асоцијација највећег броја поштовалаца уметности и љубитеља сликарства када је он у питању за скоро пола века, колико је провео у Београду, готово да не постоји ниједна иницијатива у култури у којој није учествовао, па је идеја да Београд буде везивно ткиво била логична. Био је оснивач уметничких група, сценограф Народног позоришта, што му је и било прво запослење због којег долази у престоницу, педагошким радом у својој сликарској школи бавио се на тавану Друге мушке гимназије. Мицић га објављује у „Зениту”, а са њим се друже и изузетно га уважавају Раде Драинац и Милош Црњански, који га назива „највећом појавом међуратног Београда”.

„Виолиниста”, 1932, Музеј савремене уметности Београд  

Како додаје наша саговорница, сликао је и династичке портрете Карађорђевића, за Цркву Александра Невског радио је иконе, док су чак и трагични делови његове личне судбине прожети са историјом Београда – 1944. године његова ћерка Дубравка прво је ухапшена да би била потом и стрељана у Бањичком логору.

– Његов пример показује како се један Бијелић, као човек широке културе и добронамерности, понаша у средини у коју је дошао, не само да постаје њен саставни део већ је и обогаћује својим животом и радом. Ова изложба посебно подсећа управо на то – како би се требало опходити према Београду када у њега дођете и решите да у њему останете.

Изложбу прати и каталог, чији је аутор Симона Чупић, подељен на два сегмента, као што су и саме слике организоване у изложбеном простору: „Београдска реалност и имагинарна Босна” и „Грађанска етикеција и боемски немар”. Осим биографије у публикацији се налазе и бројне фотографије као и Бијелићеви цитати.

М. Димитријевић