Европски страхови

Европом је завладао страх. Притом, не само онај страх који је без сумње изазвао терористички напад на редакцију „Шарли ебдоа”, већ и бројни други страхови. Европљане, нарочито оне који припадају политичким и финансијским елитама, минулих недеља мучи страх од новог таласа економске кризе, од рата у Украјини, од победе Сиризе у Грчкој, од ултрадесничара, од распада еврозоне, од муслимана, од тога да их свет не види као антисемите...

ГЕОПОЛИТИКА ЕМОЦИЈА: Страх је постао толико присутан у свакодневици Европе и њених поступака према остатку света да је књига француског спољнополитичког експерта Доминика Мојсија „Геополитика емоција” постала актуелнија него икад. Мојси је још пре шест година изашао са теоријом да од терористичких напада на САД 11. септембра три основна осећаја – осећаји наде, понижења и страха – обликују геополитику три водећа регионална центра моћи. Азија је, каже он, пуна наде у бољу будућности па је енергично преузела економски иницијативу од Запада. Арапски свет делује под осећајем понижености, жртве и неразвијености. Запад, пак, делује под утицајем страха. И то страха од економске моћи Азије али и да ће арапски свет постати извор радикалних верских и терористичких напада чије узроке Европа и САД једва разумеју. Када се томе додају унутрашњи проблеми, Европа је страху од „других” придодала и унутрашње страхове, који  представљају гориво за пламен исламофобије.

ИСЛАМОФОБИЈА И АНТИСЕМИТИЗАМ: Кроз протесте покрета Патриотски Европљани против исламизације Запада (Пегиде) први пут се на јавној сцени тако јасно искристалисала исламофобија. Упркос изјавама Ангеле Меркел да је „ислам део Немачке” и контрамитинга на којима се промовише толеранција и суживот, Пегида добија присталице широм Немачке, али покрете-копије у Белгији, Аустрији и Данској. Ако се изузме то што је прошлог понедељка због терористичке претње забрањен митинг и контрамитинг у Дрездену, ове отворене протесте против ислама, на којима се практично позива на протеривање муслимана из Европе, власти не забрањују. Све у име одбране слободе говора.

То што антиисламска атмосфера подсећа на антијеврејску атмосферу, која је 1938. довела до крваве Кристалне ноћи, засад не брине Европу толико колико је мучи страх да је свет види као антисемитску. Тако се без икаквих проблема може чути да лидери европских парламентарних странака позивају на нападе на џамије а да за то не сносе никакве последице, док се брзо хапсе анонимни блогери који на друштвеним мрежама шире антисемитизам.

Да апсурд буде већи, најгласније су апологете хуманитарних интервенција на Блиском истоку који су умногоме допринели да се заоштри јаз и сукоб између јудео-хришћанског и муслиманског света. Делује веома цинично када француски филозоф Бернар-Анри Леви у Уједињеним нацијама позове свет да се успротиви „поновном напредовању радикалне нехуманости, те тоталне нискости – антисемитизма”. То говори човек који је „у име људских права” заговарао бомбардовања широм Блиског истока и Магреба, која су добрим делом узроковала умножавање и раст радикалних исламистичких група, али и раст муслиманског антисемитизма. Насупрот немачким интелектуалцима који истичу да су протести Пегиде срамота за Немачку, Леви у УН истиче само своју осуду напада на Јевреје а занемарује чињеницу да је у протекле две недеље у Француској забележено више антимуслиманских изгреда него за целу прошлу годину.

Уколико је Европи заиста стало до својих вредности онда ће позиви да нестане антисемитска мржња морати да прате и позиви да нестане антимуслиманска мржња. У супротном, страх до тероризма и радикалних исламистичких група на европском тлу биће оправдан.

ЗАБОРАВЉЕНА ДЕМОКРАТИЈА: Али страх од имиграната и од тога да ће ислам угрозити вредности већинских народа у Европи заправо су последица унутрашњих проблема, то јест страха да ће добра стара економски просперитетна и социјално осетљива Европа постати прошлост. Према оцени Јана Техауа, директора Европског центра Карнеги задужбине за међународни мир, овај страх вуче корене не од актуелне економске кризе већ још од краја осамдесетих година када је европско друштво постало све богатије при чему средња класа није добила много од тог богатства.

Страх средње класе од сиромаштва, свест да богатији постају све богатији и осећај да владајући политичари свих идеолошких боја више слушају интересе финансијских елита а не интересе својих гласача, представљају главне узроке страха Европљана. Страха који усмеравају на ислам и имигранте. То је доказала и прва академска студија о Пегиди, која указује да мање од четвртине присталица овог покрета брине ислам, док за већину разлоге за протесте виде у свом незадовољству политичарима, медијима и општом забринутошћу ситуацијом са имигрантима. То незадовољство користе ултрадесничари широм Европе – од Најџела Фаража преко Марин ле Пен до Герта Вилдерса – и усмеравају га ка исламофобији и ксенофобији.

Међутим, у Грчкој и Шпанији левичарски покрети Сириза и Подемос успели су да то незадовољство народа усмере баш према елитама а не према лажним кривцима оличеним у имигрантима и муслиманима. То је изгледа више уплашило лидере ЕУ од исламофобије, јер би успех Алексиса Ципраса могао да их натера да реформишу еврозону и делом одустану од мера штедње, које очигледно делом доприносе застоју већ успорене економије ЕУ. Закаснело „упумпавање” милијарди евра у европску економију враћа наду у опоравак. Али, ако Европа не призна вероватни успех Сиризе у Грчкој и прихвати неминовност усаглашавања ригорозне фискалне дисциплине са социјалним потребама средње и ниже класе, добар део Европе ће полако почети да губи веру у демократију. А то је нешто чега би Европљани заиста требало да се плаше.