Често слушам музику из Гуче

Један од водећих норвешких писаца Ерленд Лу боравио је пре неколико дана у Београду, као гост Атељеа 212 на чијој сцени „Петар Краљ” је пред сам крај 2014. године премијерно изведена представа „’Волво’ камиони” по његовом истоименом роману, а у режији Маје Малетковић. Ерленд Лу је гледао београдску верзију представе „’Волво’ камиони”, и како је изјавио, утисак је био више визуелни, јер не разуме језик. Допала му се, каже, једноставна, сведена сценографијa, а посебно је био радостан што је сала била испуњена до последњег места.

Ово је, уједно, његов други долазак у Београд. Издавачка кућа „Геопоетика”, која је у оба случаја указала гостопримство Ерленду Луу, ексклузивни је издавач његових романа у Србији.

Београдска публика воли представу „’Волво’ камиони” због одмереног, друштвено утемељеног хумора. Какве дилеме сте имали пишући ово дело, односно, којем и каквом читаоцу сте хтели да се обратите?

Роман „’Волво’ камиони” написао сам као наставак претходног романа „Доплер”. Доплера сам толико заволео да сам једноставно пожелео да још пишем о њему. Ипак, схватио сам да то не може да буде неки реалистичан наставак, или нешто у истом тону, и када сам смислио да му приђем из новог смера и да уведем две нове личности, онда ми је то постало забавно и исписао сам наставак „Доплера”. То је текст који је у великој мери импровизација и настао је као велика игра, у једном тренутку се појавио приповедач у једном лицу којег нисам планирао, помало ме је изненадио, али решио сам да га оставим иако није био у плану.

Доплер напушта дом у Ослу, друштво и породицу и одлази да живи у природу изражавајући протест против потрошачког друштва и перфекције коју то друштво намеће. Свако уметничко дело, на известан начин, проговара и о самом аутору. Колико се ви огледате у вашем делу „’Волво’ камиони”?

Чини ми се да сам доста лош читалац сопствених дела, лош сам у њиховој анализи јер највише пишем по осећају и интуицији и из неке радости, односно, пратећи неке идеје. Могу да кажем, да што се мог приватног живота тиче да он уопште не личи на Доплеров. Живим врло уређен и организован живот, имам породицу и децу и пишем када су деца у школи, тако да у писању живим оно што не могу у животу. Али оно што ми је заједничко са Доплером, то је нека врста мизантропије и скепсе наспрам људских мотива.

Свет посматрате са светле стране, али сматрате да је природно да будете депресивни када погледате стварност. Шта то мучи једног човека који потиче из богате Норвешке?

Сматрам да су сви људи исти, односно, да им је основа иста. Било да потичу из богате или сиромашне земље, али може да се каже да у Норвешкој са растом благостања долази и до раста егоизма и материјализма, и то је нешто што је прилично антипатично и забрињавајуће. Истина је да негде у мојим текстовима, не на самој површини постоји некакво незадовољство или некаква блага агресија, наспрам те самозадовољности која постоји у Норвешкој. Верујем да и у Србији, као и у другим земљама постоји неки од тих митова шта је најбоље у тој регији. Да ли су то јагоде, сир или вино и такве ствари чине да се људи издижу изнад других људи, а онда не виде друге. То је оно што се догађа и у Норвешкој и што по мом мишљењу није баш симпатично.

Док сте писали дело „Мирни дани у Миксинг Парту” слушали сте Кејт Буш и поред тога што посебно волите Бахове композиције. Коју музику сте слушали пишући „’Волво’ камионе”?

Врло често слушам музику док пишем, а што се тиче Кејт Буш, њу слушам већ 25 година. У септембру прошле године сам био на њеном концерту у Лондону и био је одличан. Не сећам се тачно шта сам слушао пишући „’Волво’ камионе”, јер то доста зависи од концентрације и од расположења. Некада ми је потребна класична музика, као рецимо Бахова или неки виолински концерти, некада ми треба нешто жешће, неке гитаре. Немам неки систем у томе.

Не познајете претерано Балкан, али волите музику и филмове са ових простора. Шта конкретно?

У многим филмовима врло често је присутна музика из Гуче, коју и сам слушам, тачније трубачи, оно што су промовисали Горан Бреговић и Бобан Марковић, и у мом последњем роману „Попис” јунакиња слуша врло агресивну музику. Тај роман је претворен у филм и она слуша управо трубаче. У Норвешкој се та музика не везује ни за какву традицију него за енергију, за нешто снажно. И то је оно што се мени у њој свиђа, што постоји исконска животна сила у тој музици.

Код нас се често препричава као норвешка поука како су вас ваши дедови учили да све чувате, односно, да ништа не бацате. Како сте ви одрастали, које вредности сте понели из детињства, а шта данас учите своју децу?

Моји бака и дека, и моји родитељи који су одрастали после рата, па и ја неговали су традицију да се све чува. Дакле чувале су се ствари, храна се никада није бацала, амбалажа у коју је храна била упакована, све се поново употребљавало у породици. Али, ето, у складу са благостањем, сада се све више и више баца, тако да се данас без проблема после годину дана баци мобилни телефон. Имам три сина, а најстарији има девет година и има смарт телефон који је стар две године. Он то прихвата, али стално понавља како сви другови у његовом одељењу имају најновије телефоне. Живим у том истом друштву и имам све те исте ствари које имају и ти људи, тако да нисам много бољи од других. Ипак, када би мој син правио велику буку да жели нови телефон онда би то био проблем, јер био бих љут. Оно што понекад имам жељу да кажем својој деци јесте: уживајте док можете, јер врло лако може да се догодити да за неколико деценија нећете моћи да путујете по целом свету, јер ће претпостављам у неком тренутку нешто да се сломи и мораће да се живи неким скромнијим животом од овог данашњег.