Опомена из недавне прошлости

Безбројни новински чланци и извештаји на телевизијским каналима опомињу нас протеклих неколико месеци да смо поново дошли у време када су речи „рат”, „разарања”, „масовна погибија”, постале све учесталије. Они мало старији добро се сећају времена шездесетих година прошлог века када су уз поменуте речи на телевизијским екранима приказиване слике страдања из различитих крајева света, посебно са Далеког истока. Овај пут сличне слике долазе нам, између осталог, и из самог срца Европе, из Украјине. Као да се нисмо заситили туђих, па и сопствених недавних трагедија...

У време поменутих шездесетих година глас протеста уметника, посебно међу рок ствараоцима, чуо се веома гласно. Било је то време хладног рата. Данас тај глас као да је утихнуо.

Разлог за то свакако је чињеница да ондашњи бунт младих музичких стваралаца није изазван страдањима далеких Камбоџанаца, Вијетнамаца, Авганистанаца, припадника најразличитијих афричких или блискоисточних народа, већ погибијама њихових другара, комшија, браће... Пре свега Американаца који су у те ратове ишли не својом вољом, већ вољом тадашњих власти, људи које су бирали на изборима и којима је број оних који су се из далека враћали у мртвачким сандуцима или заувек обогаљени, био само – статистика.

Један од вапаја који су се тада најгласније чули био је глас Боба Дилана (Robert Zimmerman) кантаутора који је за собом повео у протест целу једну генерацију младих људи. Дилан се није либио да свету на музички начин и кроз врхунске текстове пренесе све оно што су осећали сви они који су морали да одлазе далеко од својих кућа како би убијали људе, жене и децу које нису познавали и који им нису представљали никакву претњу.

Карактеристично за Дилана јесте то да је као подлогу за своје текстове често користио прилагођену мелодију одређених традиционалних песама. У случају „Господара рата” реч је о композицији „Нотамун таун”, а коју је Диланов адвокат, после тужбе породице оригиналног аутора Џин Ричи, морао да исплати наследницима поменуте певачице равно 5.000 долара.

„Никада раније нисам писао овакве композиције. Ја не пишем песме у којима изражавам наду да ће неко умрети. Али у овом случају, једноставно, нисам могао да одолим изазову. Стихови говоре на јасан начин колико смо сви ми немоћни”, изјавио је Дилан једном приликом.

Према речима критичара Тода Харвија, у основи песме стоји говор америчког председника Двајта Ајзенхауера који је 17. јануара 1961, опраштајући се од председничке функције, напоменуо: „Морамо да се обезбедимо од страног утицаја, жељеног или нежељеног, кроз војноиндустријски комплекс.”

Дилан је тај говор повезао са својом песмом која је требало да буде антиратна. Уместо тога она је усмерена на поменути војноиндустријски комплекс, његове господаре, оне који га воде и на паре које је, без сопствене воље, сваки Американац, па и најсиромашнији, морао да улаже у до тада беспримерну машинерију за убијање. „Такав осећај просто је лебдео у ваздуху и нисам смео да га занемарим”, објаснио је.

„Господари рата”

Хеј ви господари рата

Ви који прoизводите топове

Који склапате смртоносне авионе

Који правите све те бомбе

А кријете се иза зидова

Иза ваших радних столова

Желим само да знате

Видим вас кроз ваше маске

Ви који никада нисте изградили ништа

Осим средстава за уништавање

Играте се мојим светом

Као да је то нека играчка

Гурате ми пушку у руке

Кријете се од мог погледа

Окрећете се и бежите главом без обзира

Када меци почну да зује

Као остарели Јуда

Лажете и варате

Да светски рат може бити добијен

Желите да вам поверујем

Али ја видим кроз ваше очи

Видим кроз ваш ум

Као што видим кроз воду

Која се слива низ мене

Ви сте напели све окидаче

За друге да отворе ватру

А онда седите и гледате

А када број мртвих постане превисок

Кријете се по својим вилама

Док крв младих људи

Истиче из њихових тела

И док их сахрањују у блато

Створили сте највећи страх

Који икада може бити створен

Страх од доношења деце на свет

Због претњи мојем чеду

Нерођеном и без имена

Нисте вредни крви

Која тече вашим венама

Колико ја уопште знам

Да бих говорио о преокрету

Казаћете да сам још млад

Или да сам неук

Али једну ствар знам

Иако сам млађи од вас

Да чак ни Исус никада не би

Опростио то што чините

Дозволите ми само једно питање

Да ли је ваш новац толико добар

Да ли ће вам купити опроштај

Да ли стварно тако мислите

Верујем да ћете схватити

Када ваша смрт дође на ред

Сав новац који сте стекли

Неће вам откупити душу

И надам се да ћете умрети

И да ће та смрт доћи скоро

Ићи ћу за вашим сандуком

У бледо поподне

И гледаћу како вас спуштају

Доле у самртни кревет

А ја ћу стајати над вашим гробом

Док не будем сигуран да сте покојни.