А где је медикоптер?

Недавно су се с правом наши грађани наљутили када су чули да им амерички амбасадор Мајкл Кирби изриче дијагнозу – Срби су склони шизофренији. Амбасадори моћних западних земаља су нас већ научили да није ништа чудно ако нам држе лекције или дају упутства како да се понашамо, али се запањимо када у дипломатски речник унесу и неке психичке болести. Трагедија са хеликоптером и све што је тај догађај пратило као да, међутим, говори да Србија није само дубоко подељено друштво, него да су исти људи или исте институције често деловале као да их је неко изнутра дубоко поделио. Пилоти су у овој несрећи, која потреса Србију, прво били неспорни хероји и мученици који су дали живот за племениту ствар, онда смо чули да их је неко жртвовао и да су погинули узалудно, да би онда испало да је државна комисија утврдила како су летели са вишком алкохола у крви. Падали су с неба у блато, да би на крају ипак били враћени на небо када су одликовани медаљама „Милош Обилић”.

И то постхумно од председника и главнокомандујућег Србије. Породицама погинулих остаће горак укус да је неко и негде тврдио да им је супруг, отац, син или брат био благо нациркан, али ће ваљда лик и дело Милоша Обилића и светло одликовање прекрити ту сенку.

Негде у позадини ове огромне афере остаје сасвим нејасно зашто наше друштво не може да извуче никакву поуку из таквих несрећа.

Зашто се у хиљадама текстова, коментара нико није запитао како болница у Новом Пазару, великом граду и центру једног дела Србије, нема инкубаторе за недоношчад и осталу опрему која би спасла несрећно рођену бебу? Зашто се дижу застарели војни хеликоптери а не постоји служба „медикоптера” у неколико регионалних центара по Србији, која прискаче и превози до болнице повређене на путевима, настрадале у неприступачним пределима, из поплава и снежних лавина, опремљена апаратима за одржавање унесрећеног у животу.

Јер, Војска брани земљу од спољњег непријатеља, полиција изнутра, Ауто-мото савез помаже кад се поквари аутомобил, Црвени крст кад мученик нема шта да једе... А медицина је, ипак, нешто сасвим друго.

Ако се неко сећа, пре неколико година је била веома гледана немачка ТВ серија у Србији, баш тако названа – „Медикоптер” и баш са таквим заплетима у којој опремљени медицински хеликоптери помажу и спасавају. Гледали смо и дивили се као да се то дешава у некој другој галаксији. А не дешава се тако далеко и није тако скупо.

Таквих десетак летелица, коштају исто колико и десетак блиндираних аутогрдосија коју користе припадници власти. Продамо блиндиране, купимо летеће санитете и нико не окривљује или одликује мртве пилоте. И не крију се живи иза мртвих! Значи, има решења. Само га не видимо од магле.